U ponendeljak, 7. aprila 1941. kada su na naslovnim stranama lisabonskih dnevnih novina osvanule vesti o jučerašnjem napadu Sila osovine na Jugoslaviju i razornom bombardovanju Beograda, u Odeljenje za protokol Ministarstva inostranih poslova Portugala stigla je depeša sledećeg sadržaja:
Misija Kraljevine Jugoslavije u Lisabonu ima čast da obavesti

ili Sve šta treba da znate o Evroviziji 7. U prošlom postu ste mogli pročitati o Jugoslaviji od 1961 do 1976. Sledi sedmi deo teksta Željka Jankova o Evroviziji.

JUGOSLAVIJA 1981-1992

Da su Jugosloveni ozbiljno shvatili povratak na «Eurosong» svedoči i činjenica što su se na nacionalnoj selekciji 1981. u Beogradu pojavili: Maja Odžaklijevska, Slađana Milošević, Dejan Petković, Novi fosili, Srebrna krila... Pobedu je odneo tada izuzetno popularni Bosanac, Seid Memić-Vajta sa kompozicijom «Lejla». Nažalost, on je nastavio neslavnu tradiciju svojih prethodnika plasiravši se u donjem delu tabele. Mršavim rezultatom (14. mesto) se iz Herogejta 1982. vratio trio Aska sa melodijom Aleksandra Sanje Ilića, «Halo, halo».

Kardinal Rišelje, punim imenom Arman Žan di Plesi de Rišelje (Armand Jean du Plessis de Richelieu, 1585-1642), stoji na razmeđi dvaju svetova, crkvenog i državnog, upravo zbog toga (zbog svoje crvene kardinalske odore) dobijajući nadimak „crvena eminencija" (Éminence rouge), dok će njegov uticajni politički savetnik, agent i tajni diplomata, Fransoa Žozef Di Tremble (François Joseph du Tremblay), takođe svešteno lice, kapucinski fratar, zbog sive boje svoje monaške odore dobiti nadimak „siva eminencija" (Éminence grise), otkuda sam izraz i vodi poreklo.

Konačno rešenje u Srbiji - Judenlager na Sajmištu

-studija slučaja-

Kristofer Brauning (Christopher R. Browning)

 

Život u Judenlageru bio je veoma surov, naročito krajem decembra i u januaru, kada su temperature bile tako niske da se reka Sava zaledila. Ogromne sajamske hale nisu grejane. Da bi se dobilo što više prostora za smeštaj interniraca, da bi više hiljada ljudi moglo da se nagura u dva velika paviljona, bilo je podignuto nekoliko spratova drvenih skela, do kojih su zatočenici morali da se uspužu na kolenima i rukama. Pored gladi i hladnoće, jedan od uzroka umiranja bio je i prinudni rad u grupama logoraša koje su lopatama čistile sneg na obližnjem aerodromu. Osnovana je "samouprava" interniraca ("starešina logora" bila je jedna žena od nepunih trideset godina po imenu Sarfas) čiji su članovi svakog jutra podnosili raport komandantu. U logoru su Jevreji obavljali i administrativne i fizičke poslove, uključujući patroliranje unutar ograde da bi se zatočenici držali na udaljenosti od žice. Bilo je zabranjeno unošenje hrane u logor, a deca koja bi se provukla kroz nenaelektrisanu žičanu ogradu da bi u predgrađu Zemuna prosila hranu dobijala su batine kad bi bila uhvaćena. 

(Kolumna Tomaža Mastnaka objavljena 28. oktobra 2015. u Dnevniku)  

Kud god se okrenem, prikazuju se slike bliskoistočnih izbeglica ili nailazim na ljude koji pokazuju ove slike ili su pod njihovim uticajem. Šta se događa?

Humanitarnu krizu ostaviću ovde po strani iako je to i te kako nečovečno. Zanima me šta se događa sa nama i kakvi su uloga i položaj svakoga od nas kao i različitih političkih i društvenih grupacija u koje smo već uključeni ili se u njih uključujemo. Takvo zanimanje nije ništa manje egocentrično od našeg humanitarizma ili njegovog odsustva

Danas je u 85. godini umro Nedžmetin Erbakan, premijer Turske (1996.-1997.) koji je skinut sa vlasti poslednjim uspešnim, takozvanim postmodernim, vojnim pučem. Interesantno je da je umro jedan dan pre sutrašnje 14. godišnjice tog puča.

Nije mi do pisanja nekrologa, nit' imam vremena ni volje, ali zato sam iskopao jedan prošlogodišnji (mart 2010.) tekst, objavljen samo na mom, sada nepostojećem, "rezervnom položaju". Tekst smatram prigodnim, jer govori o tom puču, a samim tim o Erbakanu.

Danas se navršava tačno sto godina od razorne eksplozije u području basena reke Podkamenaja, u oblasti Tunguska, Sibir. Za tih proteklih sto godina brojne ruske i međunarodne ekspedicije su posetile mesto eksplozije i detaljno pretražile i ispitale čitavo područje. Napisani su mnogi izveštaji, sastavljene mnoge studije i postavljenje mnoge teorije o uzroku, ali ni posle čitavog

Poslednji roman Igora Marojevića, Majčina ruka, čitaoca vraća pitanjima koja ne zastarevaju. Možda je ispravnije reći – „upućuje“ budući da  porodična istorija, kao blagodet ili kao balast, neizostavno postaje deo svake nove životne priče koja nastaje iz njenog okrilja. Ona može da odredi ili da proguta, da skrene ili sasvim uputi u jednom pravcu doživljaja sveta, ali uvek je tu. Interpretirana, naslikana rečima drugih, umekšana ili ocrnjena – u svakom slučaju na taj način prihvaćena – lako može da odvede u zabludu. Individualni zaron, a Marojević je oduvek za takve likove zainteresovan, riskantan je i angažuje celu ličnost. Pa ipak, „probijanje ljuske“ i postajanje čovekom među ljudima prvi je uslov istinskog prisustva u životu. Pomilovan ili stegnut majčinom rukom,  što otvara još jedan domen arhetipskih odnosa, junak pred čitaocima raste do sopstvene slike drugih i svog mesta među njima.