Visoko dva metra, moćno, čisto...nudi se...široko taman  toliko da u njega stane vitka dama sa haljinama od struka što su po zemlji zahvatale dva kvadrata, bujnom punđom i raznoraznim šeširićima, perjem od retke živine, iglama sa rubinima ili nobičnim ukrasima koji su morali da izazovu pažnju ošacivača. Oko njega zlatasto drvo, izrezbareno nekim čudnim vijugama, preslikanim iz mozga tvorca; na metar od poda sto za nalakćivanje, nalickivanje, puderaj, iščešljavanje kosa, šminkeraj...i ono večno pitanje „ ko je najlepši na svetu“. Ovo ogledalo je verovatno uvek odgovaralo „ti lepotice“.

Nikada se ovo neće desiti ni u kom sportu. Zato, uživajmo još kojih par meseci, ili godinu, dok Federer svoj reket pod pritiskom bora na rukama ne okači o klin, jer tada to više neće biti GOAT trojka, već trka dvojice, i 5-6 ostalih koji čekaju kiks te dvojice (ne potcenjujem, ali, realno, nisu ni blizu ovih kada su bili u njihovoj dobi, a ni sada osim na mahove nisu dorasli, u kontinualnom smislu). Dakle, početak kraja dijamantske epohe tenisa i početak finiširanja u kome će se odrediti ko je osvojio najviše "slemova". Korona je najviše donela Federeru, najviše omela Đokovića.

 Narod u Srbiji nema kontrolu nad sopstvenim životom. Nepravedni sistem u kojem bogati pojedinci imaju sve poluge vlasti u svojim rukama, stavlja malog čoveka u robovski položaj. On nema nikakva prava ni imovinu, zakoni se donose na njegovu štetu, lični i porodični život mu je potpuno razoren jer nema sredstava koja će mu omogućiti nešto više od golog opstanka. Vladajuće strukture su potpuno odvojene od građana koji je biraju na izborima. One ne štite interes svojih birača već krupni kapital i organizovani kriminal koji upravljaju Srbijom. Državni budžet se puni

Autor: Stefan Basarić, student srpske književnosti i jezika

1/5 Obućar

" Vox populi, vox dei". Glas naroda je glas boga. Ova prilicno populisticka krilatica  za neke jeste lakmus papir demokratskog drustva. Politicari bi se trebali baviti citanjem javnog menja te svoje odluke donositi u skladu sa "glasom naroda". Neki politicki   naucnici tvrde da je to upravo ono sto  se desava  na americkoj politickoj sceni.     Doduse postoje i oni sto gledaju odnos javnog mjenja I politickih odluka kao prilicno   dinamicniji od odnosa da politicari samo prate glas naroda. Nema sumnje da  je politicarima i te kako bitno javno mjenje , ali ne da bi ga

Raspisalo izbore. Eto, kažu, kad im je vreme. I počinje ono što se naziva kampanjom. Razlikuje se od onog pre toga i posle izbora samo po tome što se tako zove. Ima još nekih detalja ali za ovih dvadeset godina i nekoliko meseci videli smo ih sve. Opozicija će prvenstveno dokazivati da su oni drugi gori, vlast takođe a zajedničko će im biti da niko nije na vlasti. Retki su primeri kada je vlast potpuno preuzimala odgovornost za stanje u zemlji i retko kada je opozicija najavljivala šta će da radi*. I u medijima , kažu bez veze sa izborima, će se pojavljivati priče kako država nije uradila ovo ili radi ono. I, interesantna je teorija zlih jezika, sve te priče, naročito negativne plasiraju ili zataškavaju pojedinci iz vlasti kako bi opanjkali konkurente iz stranke ili koalicije.

Three people who survived a plane crash in the Kalahari Desert in Botswana have been rescued, after the pilot and a companion walked for four days to get help.

"THIS EXPERIENCE GOT ME DOWN TO EARTH"

                        КАПИЈЕ ВРЕМЕНА

            Претурајући по старим текстовима нашао сам запис који је отворио капије времена. Оних која су прохујала много пре мене. А и она која су била на дохват сећања и личног искуства нестајала су као тренутни одблесци неког другог, безмало туђег живота.

            Ево тог записа:

            „Имао је 20 година и одједном схватио да су сви ови људи око њега – и старица на углу, и продавачица у бакалници, и комшија кога је срео – отац његовог друга, и непознати који се осмехивао са посмртне листе на дрвету – сви су они, једном, имали 20 година. Осетио је да тај тренутак мора сачувати у себи, да не сме дозволити да једноставно и равнодушно прође; да је неопходно, апсолутно потребно да заустави време.

            Стао је и загледао се у познату улицу, да би увек могао да је репродукује у себи: људе, ограде, два аутомобила, бљесак сунца на окнима, треперење пролећа на младим листовима у ограђеним баштама. Зграде су биле сиво-крупнозрансте и обнажене, са тамним ранама опалог малтера и тамним грбавим крововима, све много старије од њега. Постојале су пре свих његових времена, и пре времена људи које види; уместо неких других кућа и уџерица, као део града, старијег од свих споменика и спомена о њему.

            А људи, њихова сећања и спомен на њих? Где су, шта је остало од одјека њихових гласова, повика, плача, смеха? Нешто мало у записима урезаним у камен и преписаним на ретке пергаменте, највише у хуку ледене кошаве и шапатима млаких ноћи зрелог лета.

            Осећао је немир у грудима, жељу да се увери у делић историје у овој улици. Знао је да се иза уличне зграде пред њим налазе рушевине куће страдале у бомбардовању 1944. године. Зашао је иза и изненадио се: видео је велико двориште, рашчићено и изравнато, само се по црвеним мрљама раздробљене цигле наслућивало да су ту некад били зидови иза којих се живело. Велика празнина и мук, провалија историје у коју су потонули сви ти безбројни гласови који вековима хује Београдом.“

Na mnogaja ljeta

Tebe neće biti jutro kada dođe
Kao što te nema ni sad dok je noć
Negde si otišla, morala si poć'
Sada brzo sve će bez tebe da prođe