Prvi put sam živeo u Engleskoj početkom osamdesetih, radio u londonskom ofisu jedne jugoslovenske firme.  Mlad , lep, lepe parice, plaćen stan. Uživanje.

U Englesku sam drugi put otišao da živim  deset godina kasnije, u Aprilu ’92 . Ovaj put je bilo drugačije. Živeo sam u sobici iznajmljenoj od jednog izbeglice. Da pojasnim, izbeglička porodica ( muž, žena, dvoje dece) su dobili stan od Engleza

 I iako stručna javost smatra da im se ne treba davati na značaju citiraću još jednom pomenutog profesora – “tako doterivati istoriju, mogu samo zanesenjaci i pokvarenjaci. Vreme zanesenjaka bojim se da je prošlo, više je ovih drugih”.

 

AleXandar Lambros

Priča se da je Alfred Hičkok, veliki filmski majstor u umetnosti zastrašivanja ljudi, vozeći se jednom prilikom kroz Švajcarsku, iznenada uperio prst u prozor automobila i rekao: „To je najstrašniji prizor koji sam u životu video". A video je sveštenika kako razgovara s dečačićem i drži ruku na njegovom ramenu. Hičkok se nagnuo kroz prozor automobila i povikao: „Trči, dete! Trči, ako ti je život mio!"

 

Poštovani verniče pravoslavni, hristoljubivi gospodine Vojislave Koštunica,

Iako sam sasvim siguran da imate veoma brzu internet konekciju, kao i da u ovo doba godine obično dremate i tu pogodnost ne koristite, uveren sam da ćete se do proleća sasvim razbuditi i na sopstveni 66. rođendan pročitati reči koje Vam upravo pišem. Ne, ne brinite, ni tada neće biti kasno da saznate da je danas, po onom Vašem kalendaru, tek 27. februar i da Crkva kojoj pripadate ovaj dan posvećuje prepodobnom Prokopiju Dakapolitu i prepodobnom Talaleju.

Neće biti kasno ni za

Одрастао сам слушајући приче о храбрости и части свог покојног деде, једног од најмлађих партизана, човека који је са 16 година командовао водом који су углавном чинили одрасли људи. Читао сам о њему у књизи о Буковичким партизанима, где је описан као најспретнији, најхрабрији, најмудрији. Причали су ми о њему и многи мештани, који

    najavljujem vam moju novu knjigu, svečano - uz muziku

 

 

 

i pozivam vas da budete u save kovačevića (mileševskoj) 38 kada budemo postavljali spomen ploču na zgradu u kojoj smo živeli (bićete obavešteni kada), pa ko hoće, može, dolazi mu se, usput mu je... neka nam se pridruži) . to je čin uglavnom miran, brzo se dodje, postavi se tabla i posle se ide na piće. a može i da se okupi škvadra da pozdravi čin. kako god ispadne - dobro je. 

 povod je dvadeset pet godina od zoranove smrti. i knjiga ima ovu

Direktan povod za ovo gostovanje je pismo Dobrice Ćosića studentima i "odgovori" "omladine SDU" i Miloša Ćirića, kao i diskusija i par komentara sa bloga kod Miloša Sečujskog:

petronijevic001:

Проблем имиграције и одлива мозгова није скривио Ћосић, Милошевић,Коштуница ,Меморандум САНУ.То траје од 1945 године(чак и пре) до данас , а у овом периоду је Србија била следбеник југословенске(1945-1990 године) и евроунијатске идеје(2000 године до данас) , са кратким прекидом од 10 година када је била више окренута национализму. 

princi:

Ono što Srbiji treba nisu studenti, nego dobri električari, dobri zidari, precizni mehaničari, CAD crtači, programeri... Zanatlije, rečju.

Bila je subota, oko podneva, kada se nepoznati čovek pojavio na mojim vratima. U Budimpešti nije običaj da se u stambene zgrade ulazi i zvoni na vratima stanara bez prethodne komunikacije interfonom, sa ulaza, pa me je ova poseta ne samo iznenadila, već i pomalo onespokojila. Odmah se videlo da moj posetilac nema nikakve veze ni sa vodomerima, niti sa strujomerima, čiji su kontrolori jedini

(из дневниками, афричког )