Oću da pričam kako je nekad bilo, što da neću, sve mi se čini, men' višnji na ovaj svet drži sam za toj, da pričam i pripovedam.. za drugo i nisam.

 

Druga su vremena bila, i život ti je ljucki takav, sve što je prošlo i preživelo se, liči da je bolje bilo i lakše i lepše nego ovo sad... pa svi kažu, e, nekad je bilo bolje.. I da znaš da nije tako. Svako vreme nosi svoje, onomad jeste bilo lakše, jer smo bili i mlađi, i zdraviji i imali čemu da se radujemo, sledeća je godina nosila svadbu, djecu, unuke i

Prošlost je čudna stvar, kao i sećanje. Selektivno. Sećamo se uglavnom bliskih i prijatnih događaja, ili pak onih izrazito teških i neprijatnih. Zanimljiva je stvar kad su sećanja i prošlost u pitanju da se po nekad setiimo i onoga što smo potisnuli, a decenijama nam nije palo na pamet.

Čitam danas "Politiku" i negde na 19. strani naiđem na tekst o tome kako je obnovljena kafana "Tošin bunar", zapravo, "Džakarta", kako se zvala u mojoj i mladosti joše desetina hiljada nekadašnjih žitelja i žiteljki  "Studenjaka" na Novom Beogradu.

U reportaži o obnovi kafane, ima malo preterivanja, poput onog da su tu dolazili Tito i Sukarno, ali ne nikako da je imala sjajan roštilj i da su se u njoj dobro zabavljali studenti, naročito nakon položenog ispita ili diplomiranja.

 

Krvoločni diktator Ante Pavelić. ''pobožni vođa pobožne katoličke države'', najodgovorniji za balkanski holokaust prelazi u bolji život, okružen vjernim sljedbenicima, prijateljima i članovima porodice, u potpunom miru.
Februara 1960. ustaški mjesečni listovi ''Hrvatska'' (izdavan u Madridu) i ''Hrvatska zora'' (iz Minhena, Bavarska) objavljuju ''Službeni komunike o smrti Poglavnika Ante Pavelića''. Svečani, krajnje pobožan i fanatičan nekrolog koji završava ovako: ''18. prosinca 1959. franjevac Mihail Marić, nakon što je ispovjedio Poglavnika, dao mu je svetu pričest. 27. prosinca velečasni franjevac Branko Marić dao mu je posljednje miropomazanje. Istoga dana papa Ivan XXIII osobno ga je blagoslovio''. Poglavnik je tako umro kao što je i živio, zahvaljujući Bogu i blagoslovu Svete rimske crkve.

„Zato što je bio antifašista on 1936. odlazi u Španiju. Mislio je, mada u to nije bio u potpunosti uvjeren, da će fašizam, ako ne bude zaustavljen u Španiji, zagaditi cijeli svijet.
Po dolasku on u početku nije znao šta bi trebao raditi. Naravno on ništa nije znao ni o borbi, ni o ubijanju, ni o smrti. Ali on je bio dobrovoljac.
U španiji on je sreo ljude za koje je antifašizam bio život, san i hrana, ljude koji su neumorno radili na njegovoj pobjedi."

Španska lekcija, Milton „Milt" Volf (posljednji komandant bataljona Abraham Linkoln, XV Internacionalne brigade)

 

 

AleXandar Lambros

 

I evo nas, vreme Božića, vreme radosti. U mom slučaju zabava bi bila tačnija reč. Možda je čudno da ateista poput mene s nestrpljenjem čeka da čuje božićne poslanice crkvenih „velikodostojnika" (već su i ove titule prezabavne) ali je tako. Iskreno, od Amfilohija sam najviše očekivao i ... nije me izneverio. Teško da će Irinej žešće od njega da se prospe ali, SPC je to, ne treba se kladiti!

Poslanica je prepuna „celomudrenosti". Toliko da je teško odlučiti odakle da se krene. Ipak, prirodno, kako i inače u životu biva, najzabavniji su delovi koji se bave seksom. Sex sales, zar ne? Pa makar bi crkva to trebalo da zna. Šta su sex toys industrija, čipkano rublje i Lubutenove štikle u poređenju sa industrijom prodaje nepostojećeg leka za nepostojeću bolest, tj oprosta za greh? Ne može se ni porediti. Tako da, kad pominje porno biznis s milijardama prihoda ... zvuči kao šeretluk.

Još pre Hrista, kada su Rimljani osvajali Hispaniju, u planinama uz Atlantik živelo pleme Luzitanaca. Njihov vođa, po imenu Viriato, bio je spretan ratnik i godinama se uspešno opirao osvajačima.

I ko zna koliko bi Rimu još vremena i napora trebalo da pokori Luzitance da se jednoga dana pod šatorom rimskog vojskovođe Cipiona nisu pojavila trojica ljudi. U torbi su mu doneli lep poklon. Viriatovu glavu. Ubili su ga na spavanju.

Postoje porazi i oni su deo svake egzistencije, bilo da su u pitanju društva, države, narodi, male društvene grupe ili svako od nas pojedinačno. No, nisu svi porazi isti. Postoje u istoriji brojni primeri kad je poraz uslov napretka  jer je otrežnjujući i upućuje ljude na promenu ponašanja i svesti kao ključnih uslova boljega u budućnosti. Nemačka je tu najbolji i najslikovitiji primer.

Danas, u vreme kad Evropa obeležava i proslavlja sedamdeset godina od pobede nad fašizmom i na vrednostima te pobede gradi celokupnu arhitekturu modernoga života, u Srbiji

AleXandar Lambros

Vizantijska civilizacija je, kako je to odavno primećeno, istovremeno i jedna od najslavljenijih i jedna od najprezrenijih. Često optuživana za nazadnjaštvo, mračnjaštvo i besprizorni autokratizam na vizantijsku kulturnu baštinu gledalo se s karakterističnim evropskim prosvetiteljskim nipodaštavanjem. U francuskom jeziku se i danas pridev "vizantijski" koristi za svaku nerazumljivu, formalnu i jalovu raspravu. S druge strane, suočena s materijalnim ostacima vizantijske kulture (onim koji su uspeli da prežive bezmalo sistematsko osmanlijsko uništavanje), čija je neklasična (tačnije nenaturalistička) i apstraktna estetika tako privlačna duhu modernog posmatrača zamorenog brojnim neoklasicizmima, iznova skreće pažnju na svu raskoš i bogatstvo vizantijske umetnosti koja pak na najrečitiji način svedoči o kulturi koja ju je iznedrila.

Srbija je pompezno obeležila dan oslobođenja Beograda i 65.godišnjicu pobede nad fašizmom, ali još uvek nije načisto na kojoj strani je tokom rata trebalo biti.

Ispada kao da je Srbija pobedila a da se nikada nije pobunila ni digla ustanak protiv fašističkih okupatora, a ponekad izgleda kao da se tokom rata sva premestila na Mars pa 1944.godine vratila e da bi oni komunisti činili masovne zločine.

Eto prođoše 4. i 7.juli a da ih Srbija zvanično ne obeleži a mediji jedva i pomenuše.

Srbija je, verovatno, jedina država u Evropi koja samo kad zatreba ističe svoj doprinos pobedi nad fašizmom i antifašizam kao vrednost kojoj je privržena, a stidljivo i svake godine sve manje obeležava dan borbe protiv fašizma. Sedmi juli- Dan ustanka naroda Srbije, već pet godina nije državni praznik. Nije toliko bitan datum niti da li će se praznovati, ali nije mudro to što je Srbija 'zaboravila' da bar jedan dan u godini posveti sećanju na borbu protiv fašista.

 Doduše, predsednica skupštine  je bila na svečanosti u Beloj Crkvi

 

ali izgleda kao predstavnica SPS a ne zvanične Srbije jer bi u tom slučaju i protokol podrazumevao prisustvo garde i i visokih oficira.