Na sreću, ne koristim usluge „srpske" železnice. Na nesreću, živim u Srbiji, zemlji preko koje se pružaju važni evropski koridori, a koja je premrežena sklerotičnim prugama po kojima tutnje vozovi istom brzinom kao pre stotinu godina.

Još je, na vrhuncu karijere, Slobodan Milošević uočio  problem i prepoznao šansu. Nadahnut vizionarskim duhom, otac nacije je, nekako u isto vreme, izdao naredbu da se ruše tuđe, komšijske  tračnice, a da se   po zemlji bestragiji, kojom je gazdovao, isplete mreža modernih pruga, nad kojima će, kao u prijateljskom Jasuši

 Narod se nađe ovde odjedanput obezglavljen a posledice strašne, niti da gleda, niti da diše a usta za reći, popiti i pojesti štogod odoše u bestraga, mišljenje do sada nije preterano upražnjavano pa oko toga bar nije bilo nekog zakeranja.

 

 Nadvila se neka sumorna maglina nad ljudima i dođoše oni da spas potraže i dočeka ih Jedan od zaduženih za narod, prvi u rangu iz koga je iskrilo iskustvo stečeno preturanjem preko glave toliko toga, od radikalnih svetonazora, onda činjenja u levom mišljenju sa predznakom nacionalnog, pa doticanja demokratije u prolazu i najzad dosezanja do uzdržane evropejske provinijencije. Zaista, iako bez glave, narod je instinktom osetio gde treba da priđe i izlaz iz magle zatraži.

Zavapi narod mahanjem ruku pred Jednim od zaduženih jer govor narodu beše uskraćen a on, Jedan odgovoran i preduzetan, obuče baštovansko odelo, zaseja u bašti seme za naglavljivanje obezglavljenih,

Došlo mu iz dupeta u glavu - Sažet opis hirurškog zahvata, gde se koža sa guzice prebacuje na lice (Vukajlija.com)

Srbija treba da vodi politiku zbog koje neće doživeti ponižavanja. Politiku koja je racionalna i koja vodi rešavanju ekonomskih problema i problema Kosova, poručio je predsednik SPS-a Ivica Dačić na sednici glavnog odbora te stranke.

Otvorim prozor neko jutro da provetrim sobu i ukaže mi se, a bilo je izuzetno rano, jedan prizor, scena, događanje, eukaliptus, možda šljiva, nisam mogao da odredim iako sam ceo dan potrošio na pokušaj razumevanja i onda …    

 

EEEEEEj, naaarooode moooj i braćo moja, okupimo se oko ovog svetog stega, donesite ispod njega svoju herojsku srcad da branimo otadžbinu, jedinu koju imamo, vratimo svoje ime i čast na kartu sveta odakle zlotvori pokušaše da nas izbrišu, da opet kao što beše nekada jedemo zlatnim kašikama,  pomerite zato svoju dupad da opravdate nebesnost koju nam odavnina pretci podariše i budimo ih dostojni, vratimo naše granice na daleke horizonte gde nekada behu, pod ovim stegom ćemo junaštvom opet steći naše bogatstvo i nikada više nećemo ići golokuri, ej, opet kažem, otadžbina zove, ne oglušite se da ne bi posle sebi spočitavali kad oni koji sada priđu budu blago delili.

Ama narode moj, šta je bre ovo sada, šta činite, steg nije za to, tu je da nas okupi i ohrabri danas kad su svi protiv nas, manite se sada krojenja i šivenja, morate biti strpljivi i golokuro čekati da vaše herojstvo bude nagrađeno njihovim gaćama po evropski dezeniranim …

Jbga, izgleda da mi ne veruju … ustvari, ok je, genetska stvar a dijagnoza je “daj dok ima” … ovi zaista brzo uče, savladaše lekciju za ciglo par stotina godina …  

 … dođe veče i odoh na piće sa drugarima. Pričam šta sam zorom video a oni kažu da je to ovde uobičajena slika, pogotovo kad kao neka  budala otvoriš  prozor tako sabajle …

Kafane su oduvek bile zlatni rudnik demokratije u Srbiji. Moj otac, Miloje Mladenović, bio je kelner u nekoliko najpoznatijih beogradskih kafana, od nekadašnjeg „Mulen Ruža" u  Sremskoj („Dušanov grad"), pa preko „Dva ribara", „Banije" i „Skoplja", do ribljeg restorana „Bled", u Budimskoj ulici, gde je okončao svoju konobarsku karijeru 1977. godine. Gosti su ga zvali Mile Pardon, zbog njegovog karakterističnog, predratnog manira ophođenja sa mušterijama.

 

Bilo da smo autodestruktivni i da sami sebi nanosimo ožiljke, ili da to činimo drugima, u našoj su tradiciji ožiljci.

 ...s prošlošću: Francusko iskustvo

Gost autor: dr Predrag Milidrag

viši naučni saradnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd

objavljeno u časopisu Filozofija i društvo 23, 3 (2012): 56–77.

Ovaj tekst sam pisao za sajt "Tačka Čačka" (koji je u međuvremenu presztao da postoji), a ako se ne varam, objavljen je i u listu "Čačanske novine", a povodm Dana borbe protiv fašizma 9. novembra 2007-me godine.

Ne znam da li je moralo baš sve da krene naopako. Razumem otpor Miloševićevom režimu. Pre ili kasnije, kritičnoj masi je moralo da prekipi. Da li je tačka ključanja u glavama glasača niža ili viša od temperature koju izaziva eksplozija NATO-bombi, sada sedam godina kasnije nije preterano bitno. Jeste, uvek će se naći neko ko će reći "E, da

"Ako se situacija na Krimu zaoštri, SAD napašće Rusiju, izjavio je šef Združenog štaba armije SAD general Martin Dempsi, javlja ruska Pravda."

Ako nije spinovano (a moguce da jeste, jer nema takve izjave na Indipendentu, Gardijanu, NY ili LA Timesu), moze samo da znaci da, u nedostatku dovoljne podrske lokalnog krupnog kapitala, ukrajinskim fasistima i njihovim marionetama (jer su sada Jacenjuk i ostali "umerenjaci" prakticno taoci ukrajinskih fasista, ali u tome zaista nisu ostavljeni na cedilu, svojom nevoljnoscu i nesposobnoscu da npr. zalegnu za postovanje dogovora od 21.