U ponendeljak, 7. aprila 1941. kada su na naslovnim stranama lisabonskih dnevnih novina osvanule vesti o jučerašnjem napadu Sila osovine na Jugoslaviju i razornom bombardovanju Beograda, u Odeljenje za protokol Ministarstva inostranih poslova Portugala stigla je depeša sledećeg sadržaja:
Misija Kraljevine Jugoslavije u Lisabonu ima čast da obavesti

 

Gost autor Tsunade

Postoji jedan momenat u životu kada čovek shvati da ne mora da ide kod mame na ručak.

 Posle prva dva nastavka, moram da napomenem da ja ovde ne iznosim svoje stavove, već pokušavam da isprovociram diskusiju o iznetom.

Naravno da imam želju da upoznam ljude sa ovom materijom, malko gurnutom u zapećak. Ali imam i želju da ukažem na fenomenalne načine sporenja zvaničnih stavova crkve, koji ni danas ne bi bili manjkavi. 

Pa zato, idemo dalje.

  

Ja sam Aleksandra Ranković novinarka, autor i producent dokumentarnih filmova i serija.

Idemo dalje.

 

 

Južnoslovenski vladari, u želji da što brže organizuju sopstvenu državnu vlast, gledaju prevashodno sopstveni ekonomski interes. Pretvaranje dela slovenskih masa u kmetove za njih znači izgradnju novog društva, koje je već u nekim drugim zemljama uspostavljeno. Kako Južni Sloveni više nisu vojna sila Vizantije, to vladari imaju odrešene ruke, ali – sudaraju se i sukobljavaju sa sopstvenim vojskovođama, sitnom vlastelom koja neće da se liši svojih vojničkih družina i koja želi da njihova imanja obrađuju poluslobodni ili slobodni seljaci, koji određenim porezom plaćaju zaštitu vlastelinu. Tako počinje viševekovna istorija verskih ratova na Balkanu: na jednoj strani, gnostici koji se bore protiv Rima i protiv Konstantinopolja, a time i protiv sopstvenih vladara koji su prihvatili kraljevska znamenja od jednog od ova dva centra; na drugoj strani su vladari koji su prihvatili Konstantinopolj i moraju da se bore ne samo protiv gnostika, već i protiv vlastele koja prihvata volju rimskog prvosveštenika; na trećoj strani su oni koji su prešli u katoličanstvo i koji očekuju da im u borbi protiv ostalih pomognu dva inkvizitorska reda, dominikanci i franjevci.

 

Na blogu se često vode diskusije između vernika i ateista. U tim diskusijama, uglavnom neproduktivnim, koriste se različiti argumenti koji samo pokazuju tvrdokornost stavova zauzetih još pre započete diskusije.

Tu i tamo se neko deklariše kao agnostik i time obično otpočinje trol u pravcu da li su agnostici ateisti i koji je pojam sadržan u kom. Gnostike niko ne pominje.

Postoji jedna zanimljiva knjiga sa isto tako zanimljivim predgovorom. Reč je o spisu srednjevekovnih gnostika. Toj knjizi se često vraćam i pronalazim puno toga što se može pročitati baš između redova teološko-ateističkih polemika na blogu, a boga mi :) i šire.

Rastanak

(nastavak priče o pesnicima u izgnanstvu) 

S prvim mrakom napustili smo Madrid. Ako ništa drugo, u vozu dobro spavam.

Već je bio dan kad stigosmo na granicu. Portugalski carinici, u tamnim uniformama i s belim rukavicama, uzeše da nam preturaju po prtljagu i prepipavaju džepove. Prijavio sam da nosim 2.000 dolara. Toliko sam bio uspeo da uštedim. Nisam dugo u službi. Crnjanski i žena prijaviše nešto više. Hristić, naš dojučerašnji poslanik u Rimu, prijavio je, svojim sam ušima čuo, 25.000 dolara!

Već smo se bili smestili uz Eštorilu, i Crnjanski i ja smo se već bili zbližili, upitam ga ja:

- Šta je njemu? Šta ga je to uhvatilo?
- Kome? - pravi se on da me ne razume.
- Kako kome? Dučiću. Šta mu bi da napravi ono pozorište u Madridu, na stanici?

- Poznajem ga godinama - kaže - Nije bio ovakav ranije. Starost valjda. Sada, kad vetar duva sa Atlantika, on se zavija, po debelom trbuhu, novinama. Papir novina, dobro greje, veli. A kad se smeje, trbuh mu drhti kao balon.

Investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata zainteresovani su za izgradnju luksuznog hotela na mestu gde se nalazi urušena zgrada Generalštaba u Beogradu, saznaje Novi magazin.

Prema nezvaničnim saznanjima, Arapi žele da na toj lokaciji sagrade najluksuzniji hotel u Evropi.

Ideju o izgradnji hotela pomenuo je šeik Abu Dabija Muhamed bin Zajed prilikom nedavne posete Beogradu, rečeno je Novom magazinu.

Investitori inače do sada nisu bili zainteresovani za kupovinu zgrade Generalštaba jer taj objekat ima status spomenika kulture i ne sme mu se menjati prvobitni izgled.

Ovo zdanje u samom centru Beograda, bombardovano u proleće 1999. godine, svojevremeno je bilo procenjeno na  oko 45 miliona evra jer zauzima ukupnu površinu nešto veću od 30.000 kvadratnih metara.

Status spomenika kulture, čime bi se istovremeno ukinula klauzula o zadržavanju prvobitnog izgleda, moguće je promeniti. Direkcija za imovinu bi trebalo da podnese zvaničan zahtev Zavodu za zaštitu spomenika.

Izvor:  nedeljnk “Novi magazin”, via B 92 .net (BIZ)

Ako zaista do pomenutog zvaniičnog zahteva dođe, biće interesantno videti kako će gradski i republički Zavodi za zaštitu spomenika i kulturnih dobara od nacionalnog značaja da promene svoju odluku o zaštiti Genetalštaba ustanovljenoj od strane Republike Srbije 2006 godine i koje će argumente tom prilikom izneti. Stručna, moralna i etička vratolomija naniže sledi svakako na štetu arhitekture i kulture ukoliko se ne dogodi čudo te Zavod odbaci eventualni zahtev Direkcije za imovinu.

Prosečni stanovnik Srbije, pokazalo je jedno obimno istraživanje, svoje poreklo zna samo do čukundede.  Ukoliko bi hteo da sazna više mora se obratiti Arhivu Srbije i zaviriti u zbirku teftera i popisnih knjiga. Međutim, ti tefteri sežu samo do 1816.g, pa naovamo. Ko želi da zaviri dalje u prošlost svoje porodice, mora u Istanbul. Ispada da Srbi, toliko ponosni na svoju istoriju, o prošlosti svoje porodice ili ne zanju ništa ili znaju vrlo malo.