(или како је пропала једна армија и њена више него праведна ствар)

Брзо је завршио, преко реда, тек је 8:30, о пумпи не мора још да брине, Белић је тамо, то је бар једна, и можда једина, поуздана ствар с њим -- изгуби се некуд тек после десет -- па је зато Дејан пумпаџија, засуканог рукава, држећи руку савијену у лакту да би у превоју задржао крвави комад вате, пошао ка кантини да нешто поједе пре него што му се потпуно смрачи пред очима. Сокић који је добио у стационару откако је дао крв је испио још тамо, чак му је и пријао, али двадесет-грамску мармеладу није ни погледао. Дај то оном сероњи што се бунио у реду, кажи му, десетару, рек'о ти онај да можеш да му полижеш, казао је војнику болничару кад је једном руком натукао капу и кренуо.

Hvala, Vasja.

Pre sto godina, na današnji dan, završila se dvodnevna bitka za Kumanovo.

Ukratko, obe vojske, srpska i turska, želele su da zauzmu Ovče polje, turska je procenila da srpska ima rupa u odbrani, srpska nije procenila ništa. U sudaru, srpska vojska je pobedila, ali ni posle bitke nisu bili svesni da su porazili glavnicu neprilatelja. Sama bitka imala je odlučujući uticaj na konačni ishod.

U svakom slučaju, veliki istorijski dogadjaj i svaki normalan narod sa normalnom vlašću bi ga obeležio. U srpskim medijima, bar ovim internet, nije bio skoro ni jedan red o tome.

Заједнички предак на полуострву Арабија је живео пре 4.000 година, како је одређено по хаплотиповима. Тај датум се добро слаже са 4.400–4.500 година до заједничког претка у Јерменији и Анатолији, ако као разумну прихватимо варијанту смера тока Аријеваца из Средишње Руске равнице преко планина Кавказа и даље на југ, у Арабију. Другим речима, миграциони талас се кретао из Европе, сачувао доба живота заједничког претка на Кавказу и у Малој Азији и већ на измаку домета стигао до Арабије, померивши доба живота заједничког претка за 400–500 година.

Тако да прапостојбина Аријеваца, Прасловена, „Индоевропљана“ није у Арабији нити у Малој Азији. То је Европа, Балкан.

Хаплотипове рода R1a1 су у Арабију у принципу могли донети робови, допремљени у те крајеве пре 4.000 година. Али је већ на историчарима да на то питање одговоре.

Одговорили су, господине Кљосов, одговорили су и историчари и лингвисти и археолози. Само се чекала оваква генеолошка потврда.

...Треба истаћи да се 4.500 година до заједничког претка Аријеваца у Анатолији добро слаже са временом појаве Хетита у Малој Азији у последњој четвртини III хиљадулећа пре н.е., пошто има података да су Хетити подигли устанак против Нарамсина (2.236–2.200 г. пре н.е., то јест пре 4.244–4.208година).

Е сад мало о тим Хетитима:

Двоглави хетитски орао: детаљ на леђима сфинге у Алаџа Хијаку, 2. век пре нове ере

Из горе наведеног неминовно следи да „Индоевропљани“ – то и јесте древни род R1a1. Аријевци. Онда све, или у сваком случају много тога долази на своје место – и око доласка људи тог рода у Индију и Иран, и ширења људи истог тог рода по читавој Европи, а одатле – и појављивања индоевропске групе језика, пошто је то заправо њихов, аријевски, језик, или његова наречја, и појављивања „иранских језика“ индоевропске групе, пошто то и јесу аријевски језици. Тим пре што су се, како ћемо даље видети, „ирански језици“ појавили тек после доласка Аријеваца у Иран, а ако ћемо тачније – онда не „после“, већ су постали резултат доласка Аријеваца, у другом хиљадулећу пре наше ере.

У ДНК сваког мушкарца, и то у његовом Y-хромозому, постоје одређени одсечци у којима се постепено, једном у неколико нараштаја, у нуклеотидима нагомилава једна по једна мутација.

Svaka sličnost sa odnosom današnje Nemačke i ondašnjeg Drittes Reich-a prema Srbima i Srbiji, u ovom blogu, je namerna.

 или  oсвета је најслађа кад се сервира хладна!

 Прикупио сам хаплотипове од 25 маркера рода R1a1 из свих земаља Европе, и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне популације, и када је тај предак живео. И испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти! Другим речима, потомци су своје хаплотипове као штафету преносили сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине „Индоевропљана“, прапостојбине Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан. И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова рода R1a1. И доба када је живео прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини.

Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управеМеђународног генеалошког бироа. Професор је биологије Харвардског универзитета.

У СССР је био доктор хемијских наука, професор Московског државног универзитета. За истраживања у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна награда СССР (1984). Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Живи у Њутону, Масачусетс

KUNDAK BOŽE KAURINA

O njemu dugo nije bilo ni jednoga glasa.Poslednji su ga živog videle komšije već smeštene na karoseriju traktora Maće Kopača, kad su, četvrtog avgusta devdesetpete, uveče, krenuli u izbeglištvo.

Božo Kaurin je stajao kraj traktora i na pozive da mu se pomogne da se popne na karoseriju, odlučno  je  odbio, onako kako je on to znao i gde svaka rasprava i ubeđivanje postaju suvišni.

-         Neću, rekao je.

-         Njihova vojska će sutra biti tu, kazao mu je Maćo.

-         Neka bude, što ću im ja. Imam 87 godina i nije me briga.

ЖАЛ 

Џабе ми је све сестро мила и марке и одело и ципеле
Нема га више оној наше кад се искраднемо из дом па босе побегнемо на сред село а тамо онија наши слепци
Е кад се сетим срце пусто оче да пукне
Сејо сети ли се некој за мене или су ме сви заборавили
Поздрави кој пита за мене
Ако те овуј зиму некој потражи узни мојти дар

Франкфурт, 1970. године
(из књиге „Печалбари" Драгослава Манића ‒ Форског)