Godina bi, cini mi se, bila negde osamdeset cetvrta. Tako nekako.

Jedini krstić za označavanje koji mi je u secanju ostao kao marker a koji bi ukazivao na nekakvu kalendarsku odredenost jeste podatak da je Mika sledeceg jutra putovao na more.

Dakle - pocetak jula. Znam da se vracao sredinom tog meseca posle letovanja sa roditeljima pa je plan da onda putem noćnog voza/vlaka Beograd-Split a preko Bosne zapalimo zajedno.

Te večeri, familija se okupila oko stola, bilo je tu i nekog sveta iz komšiluka, Erža je lepršala oko stola, dodavala hranu i veselo sipala vino, ponekad i pored čaše, jer nije skidala pogled sa Tome. Svako ko bi je pogledao, makar i ovlaš, video bi zaljubljenu ženu. Medjutim, sve oči su bile uprte u Tomu koga je deda  uzdizao u zvezde hvaleći  ga i nazdravljajući mu, činilo se, za svaki požnjeveni klas, sve dok mu lice nije dobilo boju plemenite tečnosti koja se kovitlala u čaši. Sličnu boju imao je i Toma, iako je vinom jedva okvasio usta; kao da se smežuravao na stolici jer mu se činilo da su mu tek minuli dogadjaji ispisani na čelu. Duboko u grudima osećao je neki nemir a knedla u grlu ga je gušila tako da od večere jedva da je nešto okusio. Prvi put u životu prekršio je neku od Božjih zapovesti  i savest ga je stavljala na muke. Posle nije mogao da zaspi.

Prvih nekoliko dana bio je prilično izgubljen.  Jeo je za stolom sa dedom i babom, i decom, a pojavila se još jedna starija žena, mladja od babe, valjda je ona otvorila kapiju iznutra, onda kad ga je Erža dovela. One dve devojke su posluživale za stolom i nije znao da li to rade zato što su mladje ili su služavke ali bi, na kraju obeda i one sele za sto i navalile.  Hrane je bilo dosta i bilo je i supe i živine i kobasica i klobas mu je postala omiljena reč. A onda, jednog dana, pasulj na vodi; dok je devojka sa kutlačom stigla redom, od dede do njega, shvatio je. Badnji dan! Njihov. Sad je mogao da broji dane, da ne zgreši i omrsi na Badnji dan.

Pravila, pravila da bi me udavila i kičmu savila.

E moj Predsedniče. Vrhovni Komandante Vojske Srbije. Ako i malo držiš do Srbije, onda ova tri viša oficira Vojske Srbije moraju odmah na raport i 20% od plate. O čemu se radi?

Prvo je čuo tihe ženske glasove ali ništa nije razumeo. Pokušao je da otvori oči ali nije mogao, bile su ulepljene krmeljama. Pokušao je da obriše krmelje ali ruka nije slušala. Pokušao je da zove ali je iz grla izlazilo samo krkljanje. Odustao je.

Posle, dugo posle, nije čuo ništa. Pokušao je da obriše oči; desna ruka se pomakla i, nesigurno, kao da se snebiva,  počela je da se približava licu, odmorivši se na grudima i vratu. Leva, ni abera. Uspeo je da obriše oči i da ih otvori; daleko iznad, video je beli plafon. Zurio je u njega dok je pokušavao da pribere misli. Nije pribrao ništa.

Prošlost je čudna stvar, kao i sećanje. Selektivno. Sećamo se uglavnom bliskih i prijatnih događaja, ili pak onih izrazito teških i neprijatnih. Zanimljiva je stvar kad su sećanja i prošlost u pitanju da se po nekad setiimo i onoga što smo potisnuli, a decenijama nam nije palo na pamet.

Čitam danas "Politiku" i negde na 19. strani naiđem na tekst o tome kako je obnovljena kafana "Tošin bunar", zapravo, "Džakarta", kako se zvala u mojoj i mladosti joše desetina hiljada nekadašnjih žitelja i žiteljki  "Studenjaka" na Novom Beogradu.

U reportaži o obnovi kafane, ima malo preterivanja, poput onog da su tu dolazili Tito i Sukarno, ali ne nikako da je imala sjajan roštilj i da su se u njoj dobro zabavljali studenti, naročito nakon položenog ispita ili diplomiranja.

Ne sećam se više kad sam poslednji put pisao o ptičarenju. A želeo bih.

Čitam ovih dana onu vest o jednom balkanskom selu i porodici psihopata, pa se pitam, a šta je ostatak sela radio deset godina? Deset godina su svi zviždukali u prolazu i gledali na drugu stranu? Nisu im se vratovi od toga ukočili?

Možda bi primerniji naslov bio “Pomoz‘ Bog Srpska pravoslavna reformisana vojsko”

Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane u celini mogu se zaista pohvaliti da su u odnosu na sve druge segmente društva i ministarstva izvršili najcelovitije reforme. Vojska je reorganizovana po najsavremenijim standardima, osavremenjen proces obuke i odlučivanja, naši oficiri čak prednjače nad oficirima mnogih susednih i NATO zemalja po obrazovanju, a u misijama i uopšte u međunarodnim kontaktima pokazuju visok stepen profesionalnosti. Međutim, u svemu tome što je dobro reformisano , čini mi se da je nešto i deformisano time što je vojska , umesto nekadašnjeg zarobljenika ideologije, sada zarobljenik crkve i religije.Ono što joj je nekada bio CK SKJ sada je Sinod SPC, a umesto komesara sada su sveštenici. Vojska Srbije vraćena je u XIX , a po mnogim stvarima pokušavaju da je vrate i u srednji vek. Kad su Zorana Đinđića pitali zašto pomaže izgradnju Hrama Svetog Save, rekao je “Zato što je veri je mesto u crkvi". Za razliku od njega, njegovi naslednici u DS su veru smestili u državne ustanove i, naročito, u vojsku.

 Pogledati OVDE :