Kolega bloger Boris Drenča je u svom argumentovanom blogu "Dno je blizu" istorijskim faktima ukazao na nerazumni i anticivilizacijski karakter pokušaja rehabilitacije Draže Mihajlovića.

Da je ostavljena mogućnost komentarisanja njegovog bloga, ja bih napisao: Kritikovati i osuđivati ono što su radili komunisti je u redu i legitimno, ali  time se ne mogu amnestirati niti rehabilitovati kolaboracionisti i zločinci.

Međutim, ono što mene posebno irititira je revizija istorije.

Kada se prica o usudu naseg (srpskog) naroda, obicno se posle trece recenice sve svede na to kako smo mi istorijske zrtve, kako nam se samo desavaju istorijske nepravde, kako smo uglavnom bili predmet cenjkanja velikih sila, kako su nas tukli i sleva i sdesna, i od gore i od dole, i sve tako u krug, u krug, pa onda opet ispocetka isto. Nikad mi nismo nizasta niti bili, niti cemo ikad biti odgovorni. Takodje, svaki vremensko-hronoloski trenutak je istorijski, svako raskrsce je sudbonosna prekretnica, svaki izbori su biti ili ne biti, svaka odluka je po principu "kom opanci...", i sve tako u krug, pa onda opet ispocetka isto.

Raspisalo izbore. Eto, kažu, kad im je vreme. I počinje ono što se naziva kampanjom. Razlikuje se od onog pre toga i posle izbora samo po tome što se tako zove. Ima još nekih detalja ali za ovih dvadeset godina i nekoliko meseci videli smo ih sve. Opozicija će prvenstveno dokazivati da su oni drugi gori, vlast takođe a zajedničko će im biti da niko nije na vlasti. Retki su primeri kada je vlast potpuno preuzimala odgovornost za stanje u zemlji i retko kada je opozicija najavljivala šta će da radi*. I u medijima , kažu bez veze sa izborima, će se pojavljivati priče kako država nije uradila ovo ili radi ono. I, interesantna je teorija zlih jezika, sve te priče, naročito negativne plasiraju ili zataškavaju pojedinci iz vlasti kako bi opanjkali konkurente iz stranke ili koalicije.

Vest o tekstu

Rizična nagrada

Ko je bio Mirko Kosić, čije ime bi trebalo da nosi novo priznanje Srpskog sociološkog društva?

Predsednik Srpskog sociološkog društva je za 18.mart zakazao redovnu skupštinu na kojoj bi trebalo da se ustanovi nagrada „Mirko Kosić" za najbolju knjigu domaćeg autora iz oblasti sociologije i „time trajno očuva uspomena na ličnost i delo M. Kosića". Lepo.

A ko je bio Mirko Kostić? Između dva svetska rata on jeste bio obrazovan sociolog. Premda je u saznajnom pogledu u svojim radovima izneo niz zanimljivih zapažanja, ostao je u granicama psihologizma, a vizija društvene strukture mu je bila elitistička i konzervativna.

Danas sam po drugi ili treći put gledao prvi deo britanskog filma Povratak kući. U jednoj sceni, dragi Piter O Tul, citira Oskara Vajlda, odnosno njegovu definiciju konja: Opasan spreda i otpozadi a neudoban po sredini.

Za razliku od Oskara Vajlda, ja kad god izgovorim reč konj ili pomislim na njega, pred oči mi izađe lepa, ponosita i plemenita životinja.

U detinjstvu sam, pored krava koje sam takođe mnogo voleo, većinu vremena provodio pored konja mog strica Stanka. Iako su mi svi bili dragi, najviše sam voleo jednog Arabera, rasnog i stasitog, tankih nogu i članaka, duge grive (stric mu je nije skraćivao na moju molbu) i vatrenih crnih očiju. Uz stričevu brižnu pažnju (u početku), vodio sam ga na pojilo. Pojilo je bilo samo njegovo! Drugi konji su pili iz zajedničkog.

Posvećeno Branivoju Milinoviću, osamnaestogodišnjem učeniku iz Beograda, prvoj žrtvi režima Slobodana Miloševića. Ubijen je 9. marta 1991. godine na raskršću ulica Maršala Tita i Kneza Miloša, tokom antirežimskih demonstracija.

                                                     * * *  

... Dan posle objave smrti Slobodana Miloševića, dnevni listovi su bili preplavljeni čituljama tugaljivog i ponositog sadržaja. Umrli vođa se veličao kao nacionalni junak, narodni heroj, veliki patriota, žrtva novog svetskog poretka... Ni pomena o njegovim zlodelima.

Naišao sam sad na ovaj intervju koji sam prošle godine dao jednom novinaru NINa (a od kog je objavljen samo komadić... )

1. Nacizam i fašizam ne prestaju da intrigiraju umetnike, aktiviste... Prema Vašem mišljenju, kako umetnost/umetnici/ može da spreči nasilje, da li dovoljno opominje?

Bilo bi dobro da uvek prvo razjasnimo o kom nasilju govorimo, subjektivnom, objektivnom ili simboličkom. Fašizam se generiše usled objektivnog nasilja kapitalističkog društveno- ekonomskog sistema, razvija se u ideološku i misaonu mrežu koje prožima celo buržoasko društvo,

Ipak sam sinoć otišao na promociju knjige Dobrice Ćosića „Bosanski rat" u beogradskom Domu omladine. Drage osobe dobronamerno su me upozorile da ne vičem, da ne protestujem, da ne činim gluposti. Poslušao sam ih. Samo sam jednom glasno uzviknuo „UA!" nakon neonacističkih nebuloza iz mržnjom otrovanih usta Dragoslava Bokana, nekadašnjeg vođe paravojske zvane „Beli orlovi".

Najneprijatnije iznenađenje večeri bili su naci govori dva mlada književnika, Vladimira Kecmanovića i Marka Krstića. Šta je ove dve talentovane i obrazovane osobe primoralo da budu takvi? Dok sam ih slušao, na ivici da dreknem i njima „UA", pitao sam se iz kog su oni veka došli?!

„Učinilo se sve što je trebalo biti učinjeno, ponovile su se drevne riječi, djela i utvare, odjekivale su trube, pjevali su se hvalospjevi o Kristu i Djevici Mariji, potom hvalospjevi o princu Lazaru i kletve za izdajnika Kraljevića, i ponovo hvalospjevi o o drugim prinčevima, vojvodama, grofovima i kralju Tvrtku, te kletve za one koji su si utvarali da su veći junaci od njih. Na kraju, vidjevši da to nije pomoglo sjetili su se klicati svjetoj Srbiji, preslavnoj Vlaškoj, Bosni koja smrt ne poznaje, Albaniji koju je orao rodio, i tako redom ali, kako se činilo, bilo je kasno za sve."

Ismail Kadare

Mislim da je do mene. Verovatno sam tako vaspitan i družim se sa takvim ljudima. Ne bih da optužujem, ali izgleda je i do njih. Jednostavno ne razumem ove postupke za rehabilitaciju.

Posebno dva o kojima će sud odlučiti 23. marta. Izvesni Dragoljub Mihajlović i izvesni Milovan Đilas. Iako su prilično različiti.