.

Ironijom istorijske sudbine, ove nedelje u senci halabuke povodom filma Anđeline Džoli, jedne umetničke intepretacije, dogodila se jedna stvarna, dokumentarna drama.

Ove nedelje, dok su se mediji bavili jednom umetničkom fikcijom, na suđenju Radovanu Karadžiću u Hagu svedočio je Momir Nikolić. Ne lik iz filma, već bivši oficir Vojske Republike Srpske.

Ove nedelje njegove reči izgovorene pred sudom za ratne zločine nisu iz nekog filmskog scenarija, već stvarne. I tragične.

... ili (ovim tempom i u ovom pravcu) može biti i Srbi – istorija bez naroda

 

Kako god bilo, tek ovaj narod krasi veoma raznorodan i rekla bih dosta nezdrav odnos prema sopstvenoj istoriji. A  koliko god da smo moderni, liberalni i koliko god mislili o budućnosti taj nas odnos ipak u velikoj meri određuje. Nemam nameru da diskutujem o tome kakva nam je istorija, herojska, sramna, interesantna, tragična, dosadna, veća ili manja od istorije drugih dalekih i (uvek najvažnije) onih najbližih nam naroda. Ali veoma mi je zanimljiv odnos prema njoj,

Muamer efendija Zukorlić danas je Srbiji čestitao Dan državnosti. Čestitku je uputio na svojoj FB strani:

"Povodom 200 godina od Prvog srpskog ustanka, povodom genocida nad 100 000 muslimana šeher Biograda, šeher Užica, šeher Valjeva, šeher Niša, šeher Karanvca (danas Kraljevo) i šeher Sjenice od strane Karađorđa Petrovića i njegovih hajduka - srušenih 500 džamija u Smederevskom sandžaku (Beogradskom pašaluku ili današnja centralna Srbija) i dana državnosti Republike Srbije 15. februara - "SRETENJE" ZLOČINACA ..."

Početkom februara, kad je zima još u toku,  ima manje seoskih poslova a do posta ima još podosta, ima jedan blagdan koji bi trebalo da je mnogo poznatiji nego što jeste, a prethodi prazniku Sretenja. 14. februara je Sv. mučenik Trifun, u vinorodnim krajevima Šumadije, Pomoravlja i zapadne Bugarske još od 16. veka poznat kao zaštitnik i slava vinogradara i gostioničara. To je dan kada se prvi put obrezuje loza, uz posebnu molitvu i blagoslov sveštenika. U nekim selima Srbije slavi se i kao zavetina, jer se smatra da Sv. Trifun štiti sela od grada i poplave, odnosno da je čuvar useva od raznih štetočina.

AleXandar Lambros

Pojam „dve Srbije" mada u poslednje dve decenije aktuelizovan do granica apsurdnog, što su često, praksa pokazuje, prirodne granice za većinu socio-kulturološko-političkih pojava u Srba, zapravo je dosta stariji i datira, kao i gotovo sve ostalo, iz Srednjeg veka. Tragovi koncepta „dve Srbije" mogu se pronaći još u samim počecima srpske državne samostalnosti kada su njeni prvi vladari u svojim političkim manevrima, a okruženi pretećim silama i sa Istoka i sa Zapada, pokušavali da ostvare dobre odnose s obe političke strane sveta. Sedere duabus selis,  koncept koji nije stran mnogim narodima, a posebno onim koji svaki rat započnu na pogrešnoj a završe na pobedničkoj strani, u Srba je sudbinski bio podvučen specifičnim geostrategijskim položajem. Drevno rimsko carstvo se, naime, raspuklo na pola po tektonsko civilizacijskoj liniji koja se, na nesreću, prostire po sred srpskih istorijskih zemalja.

Budimo iskreni: da je posle 5. oktobra 2000. godine bilo istorijske pravde, vladavine zakona i građanske hrabrosti, sve tri glavne stranke zločinačkog režima Slobodana Miloševića - SPS, JUL i SRS bile bi sudski zabranjene, a njihovim vrhuškama (članovima Izvršnih odbora) organizovano fer i korektno suđenje. Tako da danas na robiji u Zabeli ne bi bili samo Dragoljub Milanović i Mihalj Kertes!

Na žalost, to se nije dogodilo. Doduše, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja je stigla ruka pravde, ali ne u Srbiji, već pred Tribunalom za ratne zločine u Hagu, dok Mirjana Milošević nikada neće biti izručena Srbiji. Rusija i njoj i sinu Marku Miloševiću pruža sigurno utočište, uprkos raspisanim poternicama sa medjunarodnim pravnim dejstvom.

Bez izvinjenja i poverenja nema ni trajnog pomirenja.

Gospodo, kardinali, vladike, hodže i popovi, uradite i vi kao što uradi Grigorije, uradite gde god hoćete, mesta na žalost ima mnogo, a vreme je da budete ljudi iako ste verski glavari. Političari su se već izvinili, neki još nisu pa ih naterajte. Osim Grigorija, vi to još niste uradili. Učinite to jer imate šansu da trajni mir, verska tolerancija i suživot na ovim prostorima  bude i vaša velika zasluga ili još jedna velika krivica.

Kardinale otidi u Jasenovac i Jadovno,Medački Džep, Gospić u Glinsku crkvu i kaži konačno nešto ljudski, Ceriću otidi u Bratunac, Kravice,Skelane, na Ozren i kaži ono ljudsko, vladike odiđite u Srebrenicu, Kozarac i druga mesta pa izgovorite ono ljudsko. Skupite se svi zajedno obiđite stratišta, pomolite se senima i pokajte se zbog onih koje ster blagosiljali da to urade, a pokajte se i što ste ih blagosiljali.

Ugledajte se na vladiku Grigorija, kažite barem onoliko koliko je on rekao.

 

Na početku si uvek fazan. I u školi, i na poslu, i u vojsci, i na Visu. Nema ništa gore od toga, kad si gušter, kad ljudi gledaju kroz tebe, kad si niko i ništa, kad te niko ne pita za mišljenje, kad svima smetaš, kad nemaš nikakvu ulogu u životu, kad ne znaš šta bi s rukama i kad nemaš gde da se deneš.

 Autor: dr Davor Džalto

(Tekst predstavlja izvod iz teksta „Fides at Regnvm“, Plus Ultra: izabrani eseji o kulturi, komunikaciji i veri, Beograd, 2011, 65-74).

 U ovom tekstu ću pokušati da na sintetičan način izložim i analiziram glavne argumente, koji se iz perspektive pravoslavne tradicije najčešće navode u prilog monarhije kao oblika vladavine. U tom cilju, u daljem izlaganju ću analizirati dva teksta u kojima je se argumentuje u prilog monarhije, sa željom da se ona opravda i obrazloži na osnovu dogmi Crkve i pravoslavnog predanja. Razlog za pozivanje upravo na ove tekstove, pored velikog broja onih koji se bave vezama monarhije i pravoslavne vere, leži u činjenici da su ova dva teksta međusobno komplementarna, te da je iz njih moguće iščitati, na sažet ali i dovoljno razrađen način, praktično sve važnije aspekte nečega što se krajnje uslovno može okarakterisati kao «(afirmativna) pravoslavna teologija monarhije».