Posle Spilbergovog filma Munich iz 2005. i nakon filma Ulija Edela Der Baader Meinhof Komplex iz 2008. kinematografska mitologizacija i glorifikacija svojevrsne eksplozije politickog nasilja sedamdesetih godina XX veka se ove godine nastavlja skoro šestocasovnom TV sagom Carlos.

 

 

 

Ovo pre svega francusko ostvarenje (a u filmu se

 

Eto srušiše i spomenik Bore Stankovića,

 

a oni koji su tolerisali takve “neimarske poduhvate” početkom 90-ih nisu ni razmišljali da bi to moglo preći u naviku, a kriterijuma ni onako nisu imali.

Odnos prema spomenicima je bio sastavni deo revizionističkog projekta radi prepravljanja istorije i njenog nasilnog ukidanja, čiji je sastani deo bio i promena naziva ulica.Iz udžbenika je proterana normalna istorija, učenici ništa od toga i ne uče pa se ne treba iznenaditi ako se oni koji su srušili spomenik Bore Stankovića budu vadili da su to uradili iz ideoloških razloga jer je on bio “komunjara”.Desanka Maksimović je već skoro sklonjena iz čitanki.

U opštoj euforiji ideološkog , kulturnog, nacionalnog, verskog i svakog drugog sluđivanja naroda pod izgovorm osvešćivanja , prosvećivanja i nacionalnog ponosa, promovisanja novog nacionalno svesnog  ponašanja, u čemu posebno mesto imaju odnosi , odnošaji iliti snošaji sa prošlošću jer se u sadašnjosti inače nemoćno, a za budućnost nesposobno, porušiše se spomenici.

Nas četvoro kotrljalo se starim novosadskim putem u stodvajsosmici kolege P, inače alergičnog na nazivanje dotične crvene šklopocije kecom. Kolega P, njegova devojka, moj mlađi brat i ja. Žurimo, koliko je moguće datim prevoznim sredstvom, da stignemo u Novi Sad. Jer 20. je septembar 2005.

gost autor Miloslav Samardžić

Nepisano pravilo glasi: jedna slika govori više od 1.000 reči.  Zato prilažem 20 slika i demantujem romane Dobrice Ćosića "Daleko je Sunce" i "Deobe". Partizane, kojima je i sam pripadao, Ćosić je opisao kao narodnu vojsku i oličenje dobra, dok je četnike prikazao crnje i od samog đavola.

Ali, na Ćosićevu žalost, ostalo je mnogo fotografija, koje nam govore ko je uistinu kakav bio. Mada je za njihovo posedovanje režim za koji se Ćosić borio svirepo kažnjavao, sačuvani su čak i snimci oslobođenja Kruševca, 14. oktobra 1944. godine. Toga dana četnici su savladali nemački garnizon, a narod ih je dočekao kako dolikuje: buketi cveća, osmesi, ruke u znak pozdrava (slika 1)

kliknuti na fotografije za vecu rezoluciju

Dakle, Džulijan Asanž od WikiLeaks-a, čovek koji je prema nekim izveštajima u begu od Pentagona, se juče pojavio u 3D u Jevropskom parlamentu na panelu Alijanse liberala i demokrata pod naslovom: (Auto) Cenzura Novi Izazovi za Slobodu Izražavanja u Evropi [(Self) Censorship New Challenges for Freedom of Expression in Europe]. Opaska da je malo umoran posle 36 sati putovanja verovatno ukazuje na to da je doleteo iz rodne mu Australije. Svoje kratko predavanje koje se (uobičajeno) završava konstatacijom da smo (kao svet) na raskrsnici što se tiče novinarstva i slobode štampe, te da je želja/potreba za harmonizovanjem zakona koji regulišu tu oblast ujedno i prilika da se napravi nešto dobro*, je počeo opaskom da se panel dešava u prostoriji koja nosi ime Ane Politkovskaje, novinarke, žrtve totalitarizma u Rusiji, "ali nije samo Rusija u pitanju," dodao je i nastavio priču, koju rekonstruišem iz mojih beležaka.

Koliko su  kod nas u Srbiji država, istoričari, političari , javni delatnici , pisci i štanceri udžbenika i novih istorijskih čitanki uporni u minimiziranju i brisanju sećanja na ljude i događaje iz antifašističke borbe, toliko su Rusi još uporni da nas ipak na to potsete.

Dok oni ulažu ogromni trud i napore da dokažu da 2. svetskog rata nije ni bilo osim kad im zatreba  licitiranje sa srpskim stradanjima u tom ratu, Rusi nam uporno “imputiraju” antifašizam, a mi se ponašamo kao Pavle Vujisić u onom filmu kad mu pomenu neku gospođu o kojoj pojma nema a on kaže “Gospođa Pešić, o daaa, daaa”.

Srbija je zaboravila sebe, uvela kolektivnu amneziju na period od 1918. do 1999.godine.

I taman kad neki naši pomisliše da su konačno završili sa glumljenjem  antifašizma zbog Rusa, a ono Rusi nas opet potsetiše, ne ostavljaju nas na miru ,pa uvrstiše film «Bitka na Neretvi» među 10 najboljih filmova o 2. svetskom ratu.,a onda i Medvedev dodeli medalju našem akademiku Dobrici Ćosiću.

 Nekoliko dana pre toga bi jubilej našeg Valtera.

Kao što različite životne teškoće ostave tragove na ljudskim ― tako i vreme svoje belege ostavlja na licima gradova. Moja unutrašnja stanja i spoljašnja beda ovog otužno zapuštenog grada u potpunom su saglasju. Dok gledam polurazrušene, raskopane ulice, prepune opušaka i mrlja od žvaka koje mesecima niko ne čisti, ne mogu da ne razmišljam o smrti.Svuda naokolo toliko je smeća da čoveka s imalo ukusa ne može da ne bude

    najavljujem vam moju novu knjigu, svečano - uz muziku

 

 

 

i pozivam vas da budete u save kovačevića (mileševskoj) 38 kada budemo postavljali spomen ploču na zgradu u kojoj smo živeli (bićete obavešteni kada), pa ko hoće, može, dolazi mu se, usput mu je... neka nam se pridruži) . to je čin uglavnom miran, brzo se dodje, postavi se tabla i posle se ide na piće. a može i da se okupi škvadra da pozdravi čin. kako god ispadne - dobro je. 

 povod je dvadeset pet godina od zoranove smrti. i knjiga ima ovu

Dani za nama, spakovani u prvu junsku sedmicu, obilovali su bujicom nekih slatkih i opasnih snova. A opasni su upravo zato što su slatki i što su kolektivni. Mnogo je mojih sugrađana u Mađarskoj ovih dana sanjalo isti san: svoju domovinu raspojasanu i razbaškarenu, nadošlu kao testo kad  iskipi iz vangle, pa krene nekud. Tako je i Mađarska u tim slatkim snovima krenula na sve četiri strane,