i druge trice i skraćenice

 

(naknadno utvrđujem da je ovo tekst sa puno zagrada)

 

 

Papazjanija kao i obično. I preskakanje. U glavi. Asocijacije koje osim mene niko ne bi mogao da poveže u smislen niz. A ni ja ne garantujem da je smislen. Al' mogu da probam.

Napisah u junu da počinjemo ponovo. Evo sad mogu i da zvanično kažem da je počelo.

 

Stvar se zgusnula toliko da je veoma jasna, iako "ćoravi" još ne vide, mada "gluvi" čuju...

Start je odredio Konuzin, onom čuvenom pištaljkom - pitalicom - "Ima li ođe Srba"..

I za čas je  krenula trka u dokazivanju da ima.

- Najavljena je i održana masovna terevenka pod nazivom -"Volim devdesete"... Šta ima da volimo tu braćo i sestre, mada se mora priznati da danas više "umiremo od gladi nego od metaka". Kažu - za otadžbinu - mada je to i onda i danas, više za k.... krasni, da prostite.Za otadžbinu je uvek racionalnije živeti nego umirati...

Jedan od mojih blogova sam poče rečenicom „Velikani srpskog analitičkog piskaranja, profesori s pedigreom, kolumnisti sa fobijama, nevladini zavisnici od sponzora i druga grebatorska bagra, ćute.“

Duboko sam uverene da ovaj moj zapis, ima vezu sa tada iznetom misli, koja je samo odraz slike iz ogledala naše stvarnosti.

 

Pre par dana pozvao me je umilan glasić, službenice

.

gost autor: Aleksej Kišjuhas

Malo podsećanje: pet mladića i jedna devojka uhapšeni su 4. septembra 2009. godine, pod sumnjom da su nekoliko dana ranije ogaravili zid grčke ambasade pivskom flašom u kojoj je bio benzin (ukupna šteta: 18 evra). Bilo je očigledno da počinioci nisu imali nameru da izazovu ljudske žrtve, niti veću štetu, a i sama ambasada je javno rekla da je u pitanju minorni incident. Međutim, „beogradska šestorka" je u (više puta produžavanom) pritvoru u Centralnom zatvoru provela šest meseci, pod optužbom za međunarodni terorizam, što je delo koje se u Krivičnom zakonu Republike Srbije svrstava uz genocid, ratni zločin i agresivni rat.

Ма докле ће, бре, више да нас замлаћују када сви врло добро знамо да је чика Добрица, с дубоким презрењем дакако, уствари одбио да прими Нобела - па су онда ови, како се не би сасвим обрукали, брже-боље, наврат-нанос нашли овог несретног Транстремера! 

 

Evo, današnji dan se po vestima ne bi mogao baš nazvati "danom patriJotskih poruka"..

Kao da je nešto onostrano ublažilo taj tonus, a i Kuper nam dolazi sutra.

Tako možemo čitati sledeće: 

Tadić: EU nema alternativu Izvor: Tanjug

Aranđelovac -- Predsednik Srbije Boris Tadić na otvaranju Samita sto biznis lidera u Aranđelovcu rekao da, i pored slabosti koje pokazuje, EU u ovom trenutku nema alternativu.

Ovo odavno nije izgovorio.

Ni da pomene "crvene linije"..

Neću ni reči o 5. oktobru..

Hoću o nečemu drugome. O nekima koji su vršili vlast nakon 5. oktobra, 2000. godine. Oni, po sebi, više od svake elaboracije govore zašto je taj dan bio samo skidanje Miloševića sa vlasti, i nastavak "udaranja u istu tamburu", sa dobro prikrivenom namerom da se ništa ne promeni osim diktatora.

Postojao je čovek koji je pokušao da izvrši modernizaciju i evropeizaciju Srbije. Kad su videli šta mu je namera i da to sasvim ozbiljno radi, ovi što su samo hteli skinuti Miloševića, toga su čoveka trajno eliminisali. Zato je 12. mart, 2003. godine u srpskoj istoriji mnogo bitniji dan od 5. oktobra.

 Dugogodišnja policijska praksa me je naučila da se stvarno raspoloženje širokih narodnih masa može saznati samo u neposrednom kontaktu sa ljudima. To mišljenje običnog naroda je jasnije ako su mesta na kojima se razgovara sa ljudima što običnija. Kafana, pijaca, samoposluga ili klupa na običnom šetalištu. Po navici sam skoro bio u šetnji i onako korak po korak susreo jednog starog prijatelja koji mi je ispričao ovu priču...