INTERVJU - DR RANKO BUGARSKI, LINGVISTA

Briga i »briga« o jeziku

Razgovor vodila: Sonja Ćirić (VREME 1423, 12/04/2018)

"NAJVEĆA PRETNJA SRPSKOM JEZIKU NISU NEKAKVE MRAČNE STRANE SILE POPUT LATINICE, ANGLICIZAMA ILI INTERNETA, NEGO TVRDOKORNA DOMAĆA NEPISMENOST I NEKULTURA" 

Ne volim da ostavljam stvari nedovršene, nezaokružene...

Почело је све од филозофије као и увек до сада што је почињало било шта што је људски ум постигао још од самих својих почетака, од тренутка када је уопште и завредео тај горди назив људски ум, у том свом превезивању (хвала Милану Новковићу за овај сјајан израз) кроз време и различите периоде свог постојања.

Постоје тако неки „окидачи" који из прошлости истерају на светло дана неке слике, деценијама закопане негде ту, можда у другом плану, што наравно никако не значи да су те слике ишчезле из мог досадашњег живота, него чине његов саставни и неодвојиви део.

"Sto mu blogova, ko je sad ser Graham Townsend?" - s pravom ćete se upitati i vjerujte mi na riječ da nisam ni ja znao do prije neki dan, dok nisam, prekopavajući svoju arhivu, kao i Nešica u Odžacima i Derviš u Melburnu, u potrazi za zapisima u vezi sa Cvrkutom bijesnila, naišao na to ime koje istina jesam nekad znao ali sam ga potpuno zaboravio jer, kao i sa Cvrkutom, prođe od tad' 19 bajrama. Babo Atif se ne vrati k nama. Naziv bloga predstavlja naslov mog maturskog rada s kojim sam završio gimnaziju "Rada Vranješević" (danas "Ivo Andrić") u Prnjavoru a koji sam radio kod mentorke, simpatičnog li kurioziteta, Željke Cvijanović, tada profesorice a sada aktuelne premijerke Republike Srpske. Budući da nisam do sada ustupao prostor na ovim stranicama nijednom političaru, niti i dalje imam namjeru, pravim ovom prilikom mali izuzetak ali nikako ne želim da govorim o njenom političkom angažmanu već samo da usput kažem par riječi o tome kakva je Željka bila profesorica, a i nastavnica, jer nam je počela predavati engleski jezik u osnovnoj školi "Branko Ćopić" (danas po svom redizajniranom oblikovanju jedna od najljepših osnovnih škola u regiji) kao prva nastavnica engleskog jezika u Prnjavoru, prema mojim saznanjima, u istoriji (do tada u Maloj Evropi u školama se izučavao isključivo njemački a ponegdje i ruski jezik).

Знам да је препорука модерације да се ипак не отвара нови пост барем док се не закључа стари.

И знам да је многе на Блогу Б92 хиперинфлација постова под овим горњим никнејмом већ доводила до очајања толико дубоког да су помишљали и на цијанид који је ето опет, као што то правила постпостмодернизма налажу, после Нирнберга 1945. враћен на политичку сцену као модни стил и у овој нашој текућој 2017, али до овог сада поста долази искључиво због моје расејаности у којој сам заборавио на обележавање једног од, по мени, најзначајнијих датума српске културе овог нашег времена.

Наиме, ради се о томе да се ових дана обележава 20 година постојања Одбора за стандардизацију српског језика који је, барем што се мене тиче, једна од најзначјнијих институција које је српско друштво ипак успело да изнедри у времену пропадања свих других институција и у времену пропадања вредности на којима су генерације одгајане.

.

Било ми је пет-шест година. Кад би баба рекла "донеси, синко, две-три дрва" ја бих прво упорно запиткивао "али, баба, реци ми, две или три?", а кад би ме коначно избацила на пртину ка стајској надстрешници, доносио бих одатле две цепанице у једној руци и три у другој, лактом бих отварао врата прегрејане собе и питао бабу поред пећи "ево, баба, одлучи сад, хоћеш две или три?", с намером да вратим назад цепанице које не задржи. Мене је збуњивала њена немоћ да изабере, јер је на крају увек узимала и две и три, свих пет, а шта је све њу збуњивало у тим нашим интеракцијама данас могу само да замислим.