Лако је постати песимиста. Идите само на Твитер. Тамо вам је елита, паметни образовани људи, али и паметне образоване будале. Ови други доминирају, нажалост. Они који су довољно интелигентни да би учили, довољно паметни да би научили и будале јер све то покушавају да изразе кроз 140 карактера и да сатисфакцију траже у броју пратиоца не схватајући да их је обузела обична и сасвим управљива - сујета. То не значи да се у 140 карактера не може рећи много, али...
Неповерење грађана у институције и обрнуто, феномен који ме фасцинира годинама, јесте, чврсто то верујем, један од главних узрока спорог напретка унапређења система (фамозне реформе). Највећи део тог неповерења исказује се у виду разних неспоразума, који опет најчешће воде само у пат позицију у којој, по дефиницији, нема ни напред ни назад. Један од најсликовитијих примера је однос електродистибуције и потрошача струје - један државни монополиста и скоро сви грађани (јер скоро сви имају и користе струју). Рат се води, наравно, око рачуна, а подељеност иде дотле да једни друге често сматрају лоповима. Истина је да се уствари мало краде, да су те ситуације више изузеци него правило и да то одговара лоповима који се крију иза слике општости проблема.
Радио сам годинама као читач струје испред омладинске задруге и тако попуњавао рупу у студентском џепу. Имао сам прилике да ове свеприсутне митове проверим на терену и лично се уверим колико су они неоправдани. Није да све ваља, напротив, има много тога што би се могло унапредити ако се смањи та препрека у виду неповерења.
Рекох, ајде бар да покушам да сумирам оно што сам на ту тему ја имао да видим и чујем свих тих година.
eighteen to go
-Мацане, ти би да се омрсиш?
- Увек госпођо, али те женске ствари међу ногама ми је преко главе - све су исте - него бих волео да чујем Вашу причу јер видим да сте пуни животног искуства које може да ми користи при писању о жени у Србији и њеној борби за достојанство.
-Ма да, рече као за себе.
Veština pričanja priče („storytelling") duboko je ukorenjena u naše nasleđe. Jer, ljudi pričaju priče jedni drugima od kad znaju za sebe. Ustvari, neki bi rekli da upravo priče i predstavljaju ono ključno po čemu se čovek razlikuje od drugih vrsta. Bez priča, po svoj bi prilici svi zajedno još uvek veselo skakalii po džungli, brali bobice, i noću cvokotali od hladnoće i cvikali od lavova. Jer, ljudi su odvajkada baš preko priča i prenosili znanja i iskustva, mnogo pre nego što su izmišljeni pismo i knjiga.
Вест је да ће нешто мање од 800 километара пруга највероватније бити избачено из саобраћаја. Рез је заиста импозантан, бројка пара уши и очи, амигдала варничи и наређује да се сва крв слије у део мозга задужен за тражење кривца, али одатле стижу само опречне информације. Није то чудно, јер кривца заиста и нема, остао је сакривен негде између суштине и форме, као и много пута досад.
Београд. Данас обележавамо 22. април - Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату.
У Републици Србији још увек не постоји национална институција посвећена култури сећања, меморијализацији, едукацији и истраживању Другог светског рата. Одавно постоји идеја да се Старо сајмиште, место на којем је за време Другог светског рата био злогласни немачки логор, сачува и претвори у Меморијални центар који би преузео централну улогу у комеморацији, едукацији и истраживању. Време је да то учинимо! Толико дугујемо стотинама хиљада који су страдали као жртве злочина немачких нациста, усташа, других окупатора и њихових саучесника и помоћника.
На жалост, уместо тога, Сајмиште је данас угрожено место страдања, запуштено, претворено у сметлиште, а неки објекти се користе у сасвим неприкладне комерцијалне сврхе.
Претворимо ово место страдања и заборава у место учења и сећања - САДА!
Poštovani čitaoci ovog bloga,
sa zadovoljstvom Vam predstavljamo 4 filma. Ove filmove smo snimali prošlog leta u Berlinu, zajedno sa drugarima iz Francuske i Nemačke.
01. The Damned Yard (autori: Aleksandar M. Gajić, Elzn Hebersetzer, Velimir Mladenović, Christina Shroder, Konstantina Soldatou)
Ovaj film govori o životu radnika koji su za vreme prisilnog rada boravili, živeli u barakama u Berlinu.