Lajtnant Petar Manojlović, vojni kartograf u službi Njegovog Veličanstva Franca Jozefa  I, bio je dovitljiv mlad čovek nemirnog duha. Kreativan, reklo bi se danas.  Službujući u Beču, daleke 1870.godine,  došao je na ideju da monotone žućkaste poštanske dopisne karte KundK  monarhije učini zanimljivijim i lepšim. Na kartonu formata dopisnice u tehnici bakroreza otisnuo je vinjetu Carigrada sa leve , Moskve sa desne strane, a po sredini parobrod sa natpisom Srbija. I na desnoj i na levoj obali stajali su ljudi zagledani u parobrod, a sve ih je natkriljivao ogromni zmaj. Svoju živopisnu dopisnu poštansku kartu lajtnant Petar, inače rodom iz Sentomaša, poslao je poštom u Sombor na adresu svoga strica Demetra Manojlović, tamošnjeg advokata.

Dok zaštićeni rezervat Veliko Ratno ostrvo izgleda ovako

http://www.songofthepaddle.co.uk/forum/showthread.php?t=17812 ,

nedaleko odatle, treća reka beogradska - Topčiderska - izgleda ovako (foto: Sever Nagulov):

A

  (Mali razgovor dva sredovečna blogera koji u slobodno vreme, između ostalog, vole i fudbal) 
Razgovarali : reanimator i Unfuckable

When I was a kid I used to pray every night for a new bicycle. Then I realised that the Lord doesn’t work that way so I stole one and asked Him to forgive me.” 

Emo Philips, CL

Za najbržeg robijaša na bicikli, a sve u sklopu robijaškog Tour de France koji se održava ovog meseca, nije predviđen žuti žersej jer neće biti ni generalne klasifikacije, a  računaće se samo timsko vreme. Trka je poprilično dugačka i ozbiljna, nekih 2400 km, prolazi kroz sve sportske tj. zatvorske centre, kojih ima ukupno sedamnaestnaest u Francuskoj, i završava se tradicionalno u Parizu ali bez šampanjca i prigodnog govora Premijera. Mešovito muško ženski sastav, skrpljen sa koca i konopca od sitnih lopova do ubica, takmiči se na etapama od zatvora do zatvora, gde se noći i menjaju ekipe kao i čuvari. Svega nekoliko njih će imati tu čast da odvoza od početka do kraja ovu jedinstvenu biciklističko društveno popravnu manifestaciju.

Ljubaznošću g. Svete Stojanovića, svoje prve radove, pod nikom Jeremija, objavio sam na njegovom blogu Черевићан, kao gost autor od 25.maja do 15. avgusta prošle godine.

Manji deo tih radova već su bila zrnca u nepreglednoj zvezdanoj prašini Gutenbergove galaksije i mogli su se pročitati u Književnim novinama, Književnom listu, Politici..., a veći deo tekstova pisan je za blog b92.

Posle 13 objavljeih radova na blogu g. Čera, uredništvo bloga je uočilo moje napore i dodelilo mi autorsku opciju. Od tada, kao autor, na blogu b92 postirao sam više od pedeset tekstova.

Život u ovoj zemlji bi mogao da bude lep. Tačka!
Razlog zbog čega pišem ovo je još jedan u nizu apsurda , ili bolje rečeno gluposti koje se ređaju jedna za drugom.

Snažan i upečatljiv pentatonski rif numere „Kiša U Lice", mehanička uvježbanost njenih izvođača, energičan, kompaktan i svirački disciplinovan nastup grupe Hipnagoga slike u Domu Omladine u Kragujevcu, koji sam imao prilike da pogledam zahvaljujući Draganu M. Radojičiću, snimatelju i uređivaču „gileinikola" YouTube kanala, zaintrigirao me da se pobliže upoznam sa radom ovog beogradskog sastava. U tu svrhu, odlučio sam da napravim jedan mali on-line razgovor sa muzičarima Vojislavom, Nemanjom i Igorom, članovima ovog alternativnog rok benda. Opušteno, uz kafu i sok ćaskamo putem naših myspace stranica na relaciji Banja Luka-Beograd:

Sada je 22. maj 2009. godine.

Gledam i slušam tužnu priču o „lečenju" narkomana u Duhovno-rehabilitacionom centru Crna Reka kod Novog Pazara.

Reakcije su slične, ovoga puta skoro svi su u Srbiji jedinstveni: strašno, šokantno.

- Ovde kod nas dolaze i teški zločinci, razni robijaši, a ima i dece političara, sudija ili profesora. Mi ih bez sve selekcije primamo, ali nekada su batine jedini način da se izborite sa njima - „recept" je Peranovića (inače po obrazovanju diplomiranog inženjera poljoprivrede), koji tvrdi