Blog za prognoziranje rezultata izbora. Sistem je jednostavan: postoji šablon u koji samo treba uneti procenjeni  broj osvojenih glasova po izbornim listama i broj nevažećih listića. Kalkulacija po d' Hondtu je automatska i prikazuje se broj mesta za svaku listu koja pređe cenzus.

Početne premise:

Najviše o životu naučio sam kad sam prvi put dobio otkaz.

London 1993. Dobar posao, dobra pozicija u firmi, dobre pare, dobar direktor sa kojim odlično sarađujem, bio u najužem izboru za prestižnu nagradu (nisam je dobio ali firma je i na uži izbor bila jako ponosna)... sve mi potaman. Jednog dana ja na službenom putu, javim se izjutra u firmu, kaže koleginica 'ovde se nešto dešava, došli u nekakvi nepoznati, čini mi se da je jedan od njih potpredsednik iz New Yorka, prekinuli jutarnji sastanak, pokupili direktora, zatvorili se u salu za sastanke, samo im se kafa donosi, ne prave pauzu.

I tako prođođe ti izbori sa rezultatima koji su bolji no što je Srbija mogla i da se nada. Nema više smokve, ni smokvinih listova. Car više nije prvi Podcar nego je Onaj koji jeste. Da li je go ili obučen zavisi od ugla posmatranja i konkretnih interesa posmatrača. Ali još malo pa više iluzija biti neće. Ni ko je s kim, ni šta su čije namere.

A šta radi Car? Car piše Program.  Eh, da...Kaži mi sa kime piše da ti kažem šta piše. Ono što je sigurno jeste da piše Reforme u tom Programu.  A kao što znamo - najbolje su one reforme koje nikoga ne bole a uhu gode. Samo, jedan je problem: takve mogu da se prave (a pravimo ih, brat bratu, od šezdesetih neprekidno) dok ima ko da ih - takve -  plaća. 

Ok, drugari, pokrili smo Brehta, US izbore, Brexit... e sad na red dolazi pravi rokenrol: Italija. Referendum, na kome niko ne razume pitanje, ali svako razume odgovor, u zemlji koja je u proteklih 70 godina promenila 65 vlada. Nominalno 8. ekonomija sveta, treća po broju izdatih državnih obveznica, Italija se nalazi u velikom padu i velikoj krizi. U zemlji sa 15-64 zaposlenošću od oko 55% (samo je Grčka gora sa nešto oko 52%, Španija, tek nešto malo), ogromnom zaduženošću, bankama koje masivno praktikuju extend and pretend način poslovanja zbog dugova koji se najverovatnije nikad

Krenem da čitam Dragecov blog,  kad - među prvim komentatorima sve vrvi od kretena i idiota univerzalnog tipa, napaljenih pacijenata i blogokvariša. Neke od najagresivnijih među njima sam u raznim prilikama i iz raznih razloga sa svoga bloga banovao - i nisam zažalio. 

A banovao sam  dosad njih 13 uključujući i nekolicinu glavnih (hiper) aktivnih blogokvariša. Ima

Retki su ljudi koje je nemoguće sameriti. Visoki između dva i osam metara, a sasvim retko i samo u intimnim prilikama, sa porodicom i prijateljima svojih stotinu i sedamdeset centimetara.

Još su ređi oni kojima se pod bolničkim prozorom bez poziva i molbe okupe stotine dobrovoljaca da ponude svoju krv za spas i ozdravljenje. 

Onih koje poštuju naši i njihovi, ovdašnji i tamošnji, levi i desni, crveni, zeleni i plavi i o kojima nikad niko ne izgovori ružnu reči - nema.  

A bilo ih je, do nedelje. I danas je baš takav jedan ispraćen hiljadom sugrađana i poštovalaca otišao na počinak i odmor.

Enes Taso, general i Ljudina.

I evo na sahrani  nepročitanog govora Živoslava Miloradovića, vozača kamiona u zemlji talijanskoj, kao opela jednom velikom čoveku i jednoj zamalo velikoj zemlji. 

Има једна ствар у вези са Западом која се ретко где појављује у дискурсу а мени делује јако релевантно.
Преовлађује утисак да људи на Западу како домицилни, тако и имигранти верују да су домицилни помогли имигрантима дајући им део своје коре хлеба и уточиште од њихових заосталих друштава у којима нису могли да се наплате/остваре/изразе

Svoju prvu propast sveta doživeo sam, a boguhvala i preživeo, negde između jedanaeste i dvanaeste godine svog života.  Ako se dobro sećam, ta prva propast, ne samo mene, nego i vascelog znanog i neznanog sveta, trebalo je da se desi u februaru. Mislim da se radilo o nepoznatom asteroidu, koji je baš tog februara nameračio da udari na planetu Zemlju. Pitao sam oca: Tata, a šta ćemo sad? Neuk po pitanju  astrofizike, odgovorio mi je: Ne brini sine, preživećemo nekako. Žilavi seljak, moj otac, sa čvrstim korenima u sremskoj crnici, koji je kao i njegov deda i pradeda savšta preživeo, bio je i tog puta u pravu – preživeli smo. Zašto je taj astoreid promenio pravac, nije mi poznato. Od tada, pa do danas, ja sam lično preživeo bar dvadesetak propasti sveta. Ali, evo po ko zna koji put, i ove 2010.godine, dok jedni drugima sa osmehom i uz čašicu nazdravljamo i želimo svako dobro i dug život, tamo nekakvi učeni naučnici tvrde da i meni i vama i planeti Zemlji ptreti nova propast.