Divna Miljković, babica

Ovih dana navršava se 40 godina od prvog izdanja knjige „ROĐENJE BEZ NASILJA" francuskog ginekologa Frederika Leboajea. Knjiga je ubrzo doživela više izdanja i prevoda, izazivajući brojne polemike i mentalnu revoluciju u poimanju porođaja, tretmanu beba i porodilja. Radilo se o tzv. prirodnom porođaju, u kućnim uslovima, uz prisustvo ukućana, najčešće partnera i, naravno, babice.

               Drago mi je što mogu da ustupim prostor svojoj gošći Kleinemutter.

               Moje dete je dete sa posebnim potrebama ili dete sa invaliditetom 100% ili hendikepirano dete ili kako god već zovu ovakvu decu, ali moje dete je jedno toplo dete, koje se raduje životu, koje uživa u sadržajima u kojem uživaju i druga tipična deca. Moje dete je moja srećica !

Okupljanje porodice, posle četvorogodišnje razdvojenosti i svakodnevne zebnje, obično izazove neobuzdane izlive radosti . Svi pričaju povišenim tonom, upadaju jedno drugom u reč, menjaju teme i završavaju rečenice koje nisu oni započeli, deca vuku žene za haljine a muškarcima se veru po nogama da sednu u krilo. Medjutim, okupljanje ove porodice, posle četvorogodišnje razdvojenosti, izazvalo je neobičnu uzdržanost. Nada, koju je Toma ostavio kao krupnu šestomesečnu bebu, sada je bila mala crnomanjasta devojčica koja se krila iza jedne stolice, nepoverljivo gledajući brkatog čoveka koga nije poznavala.

Magazin Mama i Bitka za bebe organizuju konkurs za
Naj-maminu priču

Kakve treba da budu priče?

Priče treba da opišu neke od najlepših trenutaka koje ste imali sa svojom bebom tokom njenih prvih godinu dana. U svakom broju Mame zadaćemo novu temu, a martovska je:
Kako me je roditeljstvo promenilo (sugestija: šta je ono što ste govorili da nikada nećete raditi kada dobijete dete, npr. Nikad neću...; šta vas je iznenadilo - neke nove, do sad nepoznate emocije, novi ritam života, nove obaveze; šta je to što vas posebno raduje

На фотографијама са одржаног Прајда 2010. године види се да је она која је чувала Србију тог дана била Жандармерија. Ја сам захвалан на том чину Жандармерије, јер одржавање Прајда има огроман психокултурни значај за Србију. 

"U detinjstvu me otac tukao, vređao i ponižavao. Izvukao bi me iz kuće i bacio preko praga. Rekao bi mi da sam smeće. To nije bio prolazni gubitak kontrole ili povremeni šamar po licu, već rutina sadističkog zlostavljanja. Moj zločin bila sam ja sama, tako da kazni nije bilo kraja. Morao je biti siguran da ću se slomiti."..

 Jesenas joj Milanko doneo trubu pamuka, da od nje spremu za dete opravi.  Ih, da joj je znati šta će biti, mogla bi vezom košuljicu ukrasiti? Povazdan se Jeleni iste misli prepliću, il’ se pita što joj pod njedrima raste il’ mašta kako  se u svoj dom vraća. Od one Jefine posete samo joj je to u pameti, kako Milanka s Obrenom da izmiri. „E, kad bi dao Bog da se njih dvojica nekako slože, valjda bi i meni babo oprostio.“ Al’ od tih misli je tuga pritiska, jer sluti da će Milanko i Obren jedan drugom teško popustiti. Onda spusti ruke sebi na stomak i šapuće:

Ne sećam se više kad sam poslednji put pisao o ptičarenju. A želeo bih.

Čitam ovih dana onu vest o jednom balkanskom selu i porodici psihopata, pa se pitam, a šta je ostatak sela radio deset godina? Deset godina su svi zviždukali u prolazu i gledali na drugu stranu? Nisu im se vratovi od toga ukočili?

požude svoje nemoj slediti i od naslade se svoje odvraćaj (Sir. 18.30)

тежећи духовном озарењу - сабраности ума, неки од нас помоћ потраже у религији (посети богомољама) други пак исчитавајући писанија на ту тему умних нам претходника који у истој намери својевремено себе анализирајући дорека тражише у обраћању цркви или текстовима својих перу усмерених претходника.и тако у недоглед прошлости је бивало, а све са намером да (сам )себи човек покуша обелоданити порекло греха и недорек смрти - неминовност свачију.

Prošao je još jedan 1. april.

Dan šale(?).

A šala (kao i batina) ima dvije strane...onaj ko vrši radnju i onog nad kome se vrši.

A ironija nekad zna da bude baš surova.

Moja baka je rođena 1920. godine kao jedinica (od roditelja jedinaca, imala je predispozicije da postane razmažena) i detnjstvo i mladost je provela u Zemunu.

Pričala je kako je išla u školu, kako su ih druga deca zadevala "Rac, Rac – magarac", kako su "prečanska jela grozna", kako se često išlo "na igranke", kako je njihov radio Telefunken nadjačavao