A nije Budimac

 

             Stvarno se gnušam te sorte, šovinističke. Ja sam više u fazonu ono, umereni nacionalista – volim svoje ne mrzim tuđe. Ponekad samo kafanski ohrabren, pa ljudi smo cenjeni sude, prepričavam kako sam   definitivno prelomio da će mi biti supruga:

-Komšija,  imaš li nekoga u tom delu Kolonije da mi se raspita od kojih je i je l naša?

-Imam kolegu.sa posla.

Ubrzo je kolega kolegi  objasnio da ’’mladoženja nema šta da brine , da je mladica iz dobre kuće, vaspitana u patrijarhalnom  duhu  i

 

 

Još mi je u sećanju, posle ovolikih godina, uzdrhtali glas mog strica, kao da govori preko velike knedle u grlu, glas kakvim se nagoveštavaju duboki dramski zapleti  ili sudbonosna otkrića.  Zvučalo je kao da je rukom zaklonio mikrofon telefona, da tajnost bude kompletna.

“Dodji odmah ovamo, kod tetka-Mice, brzo”!

Onda su mi se klikeri u glavi vrteli mnogo brže nego danas pa mi je odmah bilo jasno da me ne zove sa parcele 11, konačnog smeštaja moje baba-tetke, nego iz njenog doskorašnjeg, ovosvetskog stana.

“Šta je tako hitno”

Krenula tako jedna Ciklo-Crvenkapa u posetu rodnim mestima svojih roditelja, a sve sama, na dva točka, kroz šume i preko planina. Na vuka nije naišla, samo na dobre ljude koji su joj pomogli da se posle šest dana živa i zdrava dokotrlja svojoj kući.

 

*

Tog leta po glavi mi se uporno motala ideja o samostalnoj turi na biciklu. Povod koji sam pronašla – da posetim mesta rođenja mojih roditelja – za moje bližnje je bio samo dobar pokušaj izgovora u koji ni sekundu nisu poverovali. „Uhvatili su te pundravci pa tražiš opravdanje“, razotkrili

 

Šta da vam kažem, nije lako a biće još teže. Jebemliga, to je taj toliko izvikani život. Dan pre nego je moja majka Radmila polomila kuk, ja sam preturajući po fijokama/ladicama, tražio sam na papiriću zapisan telefonski broj, naišao na crno-belu fotografiju sa još dobro vidljivim ljubičastim pečatom na desnoj margini: Foto Lokrum-Dubrovnik. Na fotki ona, moja majka, brat i ja, na steni s nogama u morskoslanoj vodi. Ja petogodišnjak,

Stefan Živojinović je mladi golman vaterpolo kluba "Partizan", rođen 1989. godine. Zahvaljujući sportskom, viteškom potezu svog starijeg kolege Slobodana Sora, Stefan je odigrao završnicu finala fajnal-fora Evrolige u Rimu, gde je "Partizan" posle 35 godina ponovo postao šampion Evrope!

Stefan, kao i  njegov 4 godine stariji

S jedne strane – obećala sam sebi da „neću da se paćam u politiku“, dovoljno mi se ona (nezvana) mešala u život tokom poslednjih decenija, a „sadašnji trenutak“ i da ne pominjemo.

S druge strane, ne mogu da oćutim.

Jer sam majka, jer sam žeMsko, jer, iskustveno, znam da za ove naše prostore (nažalost), još uvek važi ono: Videla žaba da se konj potkiva...

Ne znate o čemu pričam?

O izboru koji, zapravo, i ne postoji. Bar u mojoj glavi. Pro choice ili Pro life?

Majske trešnje su već bile pojedene a i školska godina, takodje. Trešnje nisu bile baš bogznašta, sa ocenama ista stvar. Nema veze, dolazi leto!

Moji roditelji su mislili da mi je kampovanje u Rovinju, prethodnog  jula,  sa njima, u šatoru koji bi mogao da se opiše kao mantil za troje, donelo toliku radost da je nemoguće da ne poželim reprizu. Zato su bili potpuno paf  kad sam im saopštio da su letovanja sa njima neponovljiva i da se više neće ponoviti ( obećanje koje sam prekršio već naredne godine, i opisao: JUL

     Pripremao sam za blog jedan kraći prevod intervjua reditelja Vernera Hercoga ali me sinoć gledajući Dnevnik RTRS-a pogodila priča mojih sugrađana, Snježane i Vitomira Gajić iz Banjaluke, čije su ćerke Tatjana [19] i Milana [17] oboljele od surove bolesti Lafora, vrlo rijetkog progresivno neurološkog oboljenja koje napada dijete u ranoj adolescenciji, najčešće u 15. godini, oduzima mu kompletno ljudsko dostojanstvo [Lafora se karakteriše intelektualnim narušavanjem, mioklonim napadima (nekontrolisano trzanje mišića), usporenošću razmišljanja i govora (po koja riječ uz veliki napor), cerebelarnim simptomima (nestabilnost u hodu), prikovanošću za krevet itd.], neizbježno vodi u progresiju i fatalan kraj u roku od 2-10 godina.

      Trenutno još nema lijeka ni tretmana za Laforu. Pošto je rijetka - klasifikovana je kao "siroče" bolest - istraživanje Lafore nije interesantno ni farmaceutskim kompanijama ni vladama zbog relativno malog broja pacijenata, i sav finansijski teret istraživanja pada na pleća roditelja, rodbine i prijatelja oboljelih [Udruženje Nada za Čelzi], kao i svih onih koji su voljni da finansijski pomognu istraživačke radove u par centara [Toronto, Los Anđeles...] čiji naučnici smatraju da imaju dobru platformu za rad [znaju već 3 genske mutacije odgovorne za bolest] i sigurni su da su na dobrom putu.

      Ovdje u Banjaluci od 1. maja pokrenuta je humanitarna akcija za skupljanje sredstava za Tatjanino i Milanino liječenje i građani Bosne i Hercegovine koji žele da pomognu mogu da doniraju 1 KM pozivom na broj 1413 [akcija traje do 31. maja].

Gost autor: Marko Mäetamm (© Marko Mäetamm, 2007)

Imam ženu, šestogodišnju kćerku i dvogodišnjeg sina.
Umetnik sam i moji prihodi su neredovni,
pa sam pre nekoliko godina prihvatio
da postanem dekan Estonske akademije umetnosti.

1. Entuzijazam

Odavno ne koristim budilnik. Neki đavo mi ne da mira ujutro, čim svane odmah se trgnem iz sna i bacim pogled bunovan na zidni sat. 6, ajmo još malo. Opet se trgnem, 6 i 20. Ajmo još, opet dremka pa kao oparen, 15 do 7. Ajmo sad veliko finale, moglo bi da se otkunta još 15ak minuta a mogli bismo i da ustanemo da se nalijemo prvom jutarnjom kafom. Biramo kuntanje i Draga i ja.

Voda u ketlu provrila, jakobs u šolji preliven,...i onda počinje da se hladi. Ajmo deco buđenje, oblačenje, doručak i šta još eventualno ide pride posle doručka,