I nemoj posle da bude da vas nisam upozorila!

Najozbiljnije.

Ove nedelje jedna princeza iz mog komšiluka puni 14 godina. Njena mama, naša blogokoleginica, zamolila me je da je ugostim, jer eto, posle dugo vremena, ima potrebu da se prvi put oproba u pisanju i ispriča najdramatičniji događaj princezinog kratkog života.

Priča je stvarno dramatična, i potresna, stoga, najozbiljnije, pripremite maramice...

Moja gošća je JECINAIMISINAMAMA:

 ili pohvala opetovanom čitanju,

ili Strahinj Ban - Crven Ban

ili otvoreno pismo Komisiji za imenovanje ulica 

Gost autor: Stjepan Mimica

 ...................................

Ponešto stvarno treba pročitati iznova.

Čudo je to ponovno čitanje, sve ispretura!

Beleška koja sledi napisana je još dok sam živela u Bocvani, a odnosi se na najčešću predrasudu kad je Afrika u pitanju. Da je užasno prljava.

Ne sećam se više ko me je, i čime, izazvao da belešku napišem, al' eto, onaj Harijev blog o crnom zetu izazvao me je da je okačim. 

Jedan od uobičajenih dijaloga, kada nekome pomenem život u Africi, odvija se otprilike ovako:

- A kako ste preživeli u toj prljavštini?
- Kojoj prljavštini?
- Pa Afrika je užasno prljava!
- Od kud vam to?
- Kako odkud? Pa to se zna! Zar vi ne gledate televiziju?
- Ne! Mi živimo tamo, i verujte mi, televizija (po običaju) preteruje!
- Jeste li sigurni? Možda niste dobro videli?
- !?

„Ako si ustao, dođi da vidiš kako se prave đevreci" - bilo je prvo što sam jutros čuo. U kuhinji je stajala moja žena i razdragano vrtela prstenove testa oko kažiprsta - što je poduhvat kojim se do sada nije bavila - uprkos brojnim i uspešnim kulinarskim pregnućima. Na šporetu se već kuvala prva tura đevreka, a na mašini za sudove bila je otvorena knjiga s receptima. Upravo mi je ta knjiga privukla pažnju, iako sam je video nebrojeno puta. Naime, recepti su verovatno najstarija ljudska kulturna tvorevina, drevnija i od famoznih kamenih sekira. Čitava istorija Homo sapiensa, ali i naših starijih homindskih predaka, mogla bi se pročitati iz nekog imaginarnog džinovskog „kuvara", u kome bi - kao u nedavno pročitanom ljudskom genomu - bilo sačuvano svo kulinarsko znanje čovečanstva.

Kako danas ipak NISMO operisali krajnike.

Daklem, trebalo je da Mudrica jutros operiše krajnike.

Nisam vam pričala o tome naprosto zato što volim da odradim šta treba - a za priču ima vremena i posle...

U petak je, zvanično, primeljen u bolnicu. Kažem zvanično, pošto se to svelo na vađenje krvi i ćaskanje sa anesteziologom u petak pre podne, a onda smo pušteni kući uz uputstvo da pazim da se ne zarazi nečim preko vikenda, i da se jutros (ponedeljak ujutro), pojavimo sabah zorom na odeljenju, posle čega, je li, idemo na operaciju.

U svom poslednjem tekstu, pre mesec dana, pisao sam o sumanutoj odluci poreske uprave (tačnije neke gospođe iz DS) da  preduzetnice porodilje moraju retroaktivno da plate doprinose za socijalno osiguranje, koje su već jednom platile i koji su im refundirani.

Danas ću napisati dve kratke istinite priče koje su posledica te odluke:

Jelena je preduzetnica koja sa mužem drži malu prodavnicu. Ništa specijalno, ali dovoljno da imaju za osnovne potrebe. Oboje plaćaju jednak iznos na ime doprinosa.

I, završi nam se još jedan zimski raspust.

Prekratko je trajao, ako mene pitate.

Trebalo bi da je duži bar za nedelju dana.

Onih nedelju dana koje su nam potrebne da se iz raznih praznovanja prešaltujemo na normalan režim života i rada. Da malo obnovimo gradivo, uđemo u rutinu i tako to...

Al' šta je - tu je. Ponovo nas čeka draga nam škola.

Pa sad sve nešto razmišljam - možda je to samo moj problem - ali, ne čini li vam se da su naši roditelji daleko manje morali da „uče" sa decom nego što mi to moramo?

Odmah da se ogradim - ne volim kad se pije, a pogotovo ne kad se preteruje sa pićem. Nisam zadrti antialkoholičar, al' eto, kanda mi ostale traume iz detinjstva...

Kakve traume?

Ma imali smo kuma - fin čovek, šarmantan, pravi kozer, ma milina jedna osim kad dođe vreme za bilo kakvu proslavu.

Čim se okupi više od pet ljudi za stolom, on udari po svemu što sadrži alkohol (pa makar bile i rum kuglice - zbog čega je bio navukao večitu mržnju mlađih naraštaja koji su, normalno, kolače smatrali svojim vlasništvom), udari dakle da pije dok god ima ičega, a onda, obavezno, otpočne raspravu koja se završava svađom epskih razmera.

" Smeh je, recimo, umeće ili talenat, koji jako cenim. U stanju sam da volim zbog smeha."

Milan Nikolić

U roditeljsku kuću obično dolazim na Badnji dan i zadržavam se do osmog januara. Božić je zapravo jedini dan koji ceo provodimo zajedno. Štižem šestog, obično popodne. Pre nego što je moja sestra srećno otplovila na Kipar, odmah posle prve zajedničke kafe, usledio bi ritual preturanja slame i traženja darova ispod stola,