Moj brat Nikola radi noću. Posao napušta oko 6 ujutro. Vreme ni za ustati ni za leći. Nismo se odavno videli, mada se čujemo svaki dan. A sa njim se nije lako videti, jer kad normalan svet živi, on spava, i obrnuto.

Dogovarali se oko male sedeljke ili kod njega ili kod mene, ali avaj...stalno se nešto ispostavi kao prepreka. I konačno, dosetim se da ga namamim u to "pasije vreme" kad se vraća sa posla. Nije to bilo lako, ali presudila je moja priča, a zapravo njegova znatiželja. Pohvalio sam se da u "posedu" imam nekoliko litara neverovatne kosovske loze koju sam početkom

Mogao bih se kladiti da će napadači na profesorku geografije Vilmu Grebenarević (XII beogradska Gimnazija, napad u večernjim časovima, na parkingu ispred škole) biti na kraju pronađeni i privedeni. Mogu da pretpostavim (iz ranijih iskustava) da će zgražavanje nad napadom da utihne, a počeće da se javlja čitava plejada ljudi sa izjavama „to su naša deca“ ili drugara sa „nemoguće da su oni to uradili“. Kazna će verovatno biti simbolična i/ili smešna (npr. slučaj napada na Teofila Pančića). Profesorka Grebenarević će verovatno imati sreće i to samo zato što je njen slučaj u medijima bio duže od 3 dana. Ogroman broj profesora tu sreću nema i stvar je otišla predaleko. Poverenik Šabić je u svom blogu odlično opisao kako izgledaju školski dani profesora u srednjim školama u Beogradu i Srbiji. Slažem se sa njim da puko proglašavanje profesora „službenim licima“ neće ama baš ništa promeniti i da je jedini recept koktel raznih mera. Što se mene tiče, smatram da prva mera u slučaju bilo koje vrste nasilja mora biti puna i brza primena zakona. Dakle, svaki nasilnik (u školi, na ulici, u porodici) mora biti siguran da će ga zadesiti adekvatna zatvorska kazna u veoma brzom postupku. Samo to će ga odvratiti od nasilja i ostaviti prostor društvu da mnogim drugim merama (edukativnim pre svega) pokuša da deluje preventivno.

 Već duže vreme u sebi ne mogu da nađem onu radost koja se zove "od srca" pa da kažem kako mi je "srce puno". Ono što bi ga moglo napuniti nikada nije bilo veliko i nedostižno, punila sam ga malim stvarima koje mi znače. Svaki put kada mi je teško mogla sam da posegnem tamo negde gde mi je "duša" pa da zahvatim malo snage da guram dalje. Ne mogu da se setim od kada je to mesto presušilo, presahlo? 

  Znam da sam donekle i sama kriva. Svaki put kada vidim ili čujem nešto što mi je nepodnošljivo teško prebacivala sam se na "nečujno" i "nevidljivo",  bez moje volje,

Ovo je jedan krajnje nostalgičan i sentimentalan blog u kome, sem u ovom pasusu, nema ni pomena od rajfešlusa, nitni, ni čičak traka.

Ali, zato ima puno dugmića. Onih sa dve ili četiri rupice, najrazličitijih veličina, boja i oblika.

I puno setnih osmeha.

Nemo' posle da mi se neko žali kako ga/je nisam upozorila!

Meni ne bi bilo ni na kraj pameti da pišem ovaj tekst da slučajno, jutros, ne naleteh na njega.

 Neka rastu i treba da rastu !!!

 Bilo je dovoljno i ono malo snega što je palo, da se čitava bulumenta dečurlije sjuri u park, odasvud, naoružana sankama, debelim rukavicama i šalovima, i da se poput vojnika koji osvajaju neku visoku kotu, dok za sobom vuku sanke, klizaju, padaju, četvoronoške bauljaju...ali ipak stižu i osvajaju VRH pokriven snegom, tankim ko sirotinjski lebac,  visine nekih metar ili dva od zemlje ...izem ti ravnicu. .

 Ni zime nisu kao što su nekada bile.

 Samo deca su ista, u svim vremenima.

 Pre njih, taj isti vrh, osvajala

Postao sam otac. Jednoga dana, kada moje dete postane, koliko-toliko svesno sebe i svijeta, imaće svoje „Grlom u jagode“, a pratiće je tekst da je te godine, Julian Asanž bio glavni baja, da je kosovska bitka i dalje trajala sa Dikom Martijem u ulozi Obilića,  Iniesta dao gol za titulu šampiona sveta Holanđanima, Srbi i Hrvati rešili da obnove „bratstvo i jedinstvo“,  a Srbija, zemlja u kojoj se rodila, posle decenije kurčenja, odradila i deceniju u kojoj je bila vazal svima.

 Oću da pričam kako je nekad bilo, što da neću, sve mi se čini, men' višnji na ovaj svet drži sam za toj, da pričam i pripovedam.. za drugo i nisam.

Druga su vremena bila, i život ti je ljucki takav, sve što je prošlo i preživelo se, liči da je bolje bilo i lakše i lepše nego ovo sad... pa svi kažu, e, nekad je bilo bolje.. I da znaš da nije tako. Svako vreme nosi svoje, onomad jeste bilo lakše, jer smo bili i mlađi, i zdraviji i imali čemu da se radujemo, sledeća je godina nosila svadbu, djecu, unuke i

“Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa drugo dati.”reče davno Dušan Radović, a Gorki mnogo ranije “Deca – to su naše sutrašnje sudije.” Tačno, deca su uvek minuli rad starijih. Porodica je nezamenjiva u njihovom vaspitavanju ali i društvo koje često ne vodi računa o njihovom vaspitanju i obrazovanju pa tako opstruiše i ono što porodica pokušava. Televizija mnogo direktnije utiču na decu nego na odrasle i upravo zato može biti snažno sredstvo vaspitanja ali i suprotnog.
Kada se danas pogleda šta programi svih televizija nude deci onda je to katastrofalno. Drušvo i država pa još i akademija nauka i crkva koji se toliko brinu o deci kao najvećem blagu, čine to samo na rečima. Da je drugačije onda dečji programi ne bi ni bili ukinuti, odnosno zahtevali bi da se odmah  vrate.

Nekada su deca  gledala:“Kockica”, “Priče iz Nepričave”,“Na slovo, na slovo”, “Laku noć, deco”, “Metla bez drške”,“Muzički tobogan”,“Fore i fazoni”,“Poštar Aca”, “Neven”“Putokaz”, “Kolariću paniću”,“Opstanak”, “S one strane duge”. Danas gledaju:“Dizni na RTS”,” Ben 10”,” Ruske bajke”,”Sunđer Bob Kockalone”,“Telmo i Tula”, “Šumska škola”,“Spajdermen”,”Brodić Elijas”, što podstiče agresivnost ili ima za posledicu strah i ružne snove.Ako već nije bilo ništa od one laži da će se ukinuti PDV na dečju opremu,

 

Igrala se deca jurke u školskom dvorištu. Dečaci od po devet – deset godina. Laza jurio.

Pera, radi bolje zabave, postavio se ispred Mike, da ga Laza uhvati. Mika, koji je to shvatio kao napad na svoj lik i delo, pojurio za glavu većeg Peru da mu se oduži, ali mu se na putu

Pretpostavljam, ma ne, sigurna sam, da većina roditelja misli da je najlepša stvar koja im se desila u životu, roditeljstvo.
Kada dobiješ dete misliš da ga voliš toliko mnogo da ne može više od toga. Onda, kako dete raste, kako se upoznajte, otkrivate neki novi svet zajedno, shvataš da je ta ljubav svakim danom sve veća. Kako raste ljubav, tako sa njom ide i nešto što nije baš lepo, ali je neizbežno, a to su brige.