U članku Nepromišljeno Nepromišljeni New Scientist nas podseća kako je još je 1925. godine filozof Bertrand Rasel otkrio toplu vodu objašnjavajući kako mi svi imamo tendenciju da mislimo da bi svet morao da se poravna prema našim predrasudama, dok bi hladnokrvan i pošten osvrt na neko suprotstavljeno mišljenje zahtevao neki ne krupan, nego sitan misaoni napor od nas, koji, onda, mi nešto i ne ulažemo, tačnije, u ogromnim i vrlo-većinskim količinama pre i vrlo-radije umiremo nego što se upuštamo i u to sitno razmišljanje na teme oko kojih su nam se sjatile predrasude.

To nam je evolucija podarila, jednim delom, iako od šume raznih obrazaca, principa i dijalektika nije lako povući liniju koja pokazuje gde jedan deo prestaje, a drugi počinje.

Delovi ko delovi, podareni, često se i preklapaju pod mešancem zvanim nature vs nurture, i po sred patnje zvane use it or loose it.

Pa je ovo blog o izuzetnoj plastičnosti ljudskog mozga, koji se prevezuje i pomera, kako ga koristimo, tako da bi nam dao što bolju podršku za ono za šta ga koristimo - koska, mišić, mala siva ćelija - izgleda da nema neke velike razlike u osnovnom modelu „ponašanja" - efikasnost je prva violina među zvezdama vodiljama bildovanja svašta u nama, pa makar nam bila potrebna u podršci gledanja repriza od repriza jeftinih serija davno snimljenih.

Nije zameriti onima što misle da bi svi što drže do svoje normalnosti, pameti, lika i dela, morali pre poludeti nego što bi pristali na polu-odgovor o smislu življenja, strukturi prostora i vremena, beskonačnom ili konačnom, fenomenu novog kvaliteta koji izranja iz organizacije a da posle toga ne može da se dekonstruiše, estetici, etici, veštačkoj inteligenciji i ostalom.

Nema časnog pristajanja - tj postoje samo muke do smrti, odustajanje pa zaboravljanje, ludost i, na kraju, odsustvo samopoštovanja pa prihvatanje odgovora.

Pišem ovo u pomalo depresivnom stanju.

Bio sam danas popodne u Skupštini grada, na komemoraciji Radomiru Konstantinoviću, velikanu pisane reči, književniku i filozofu, jednoj od najznačajnih ličnosti srpske kulture u njenoj istoriji.

Došli su na komemoraciju njegovi prijatelji i poštovaoci. Prigodno slovo su održali Nenad Prokić, Mirko Tepavac, Filip David i Latinka Perović. Svi redom su govorili veoma nadahnuto.

Ono što je bilo više nego zapanjujuće jeste činjenica da na komemoraciji nije bilo ni jedne kamere, tek po koji novinar pisanih medija i dva - tri foto reportera.

Jbt. Sergej se natripovao na Crnog Bombardera.  Najebali smo!

objavljujem ovaj tekst kao drugu stranu medalje, ne slažem se nužno sa svime, no odrastao sam u slobodnom društvu gde o svemu može da se polemiše; kao potomak srpskih ruskih revolucionara ;) nenaklonjen sam jednostranim interpretacijama, posebno ne kada dolaze od ljudi koji koriste nasilnu retoriku - za to neće biti mesta na ovoj temi; ovaj pogled je iskren, makar bio i pogrešan, predstavlja značajan deo srpske populacije i treba o njemu polemisati.

Дарков* kод за дешифровање политике

Пети октобар је заједнички пројекат запада и српских група, у форми поделе политичке сцене по линији Коштуница – Ђинђић и уз неминовно пребацивање Милошевића и Шешеља у Хаг да тамо наставе да бију битку, српске групе су покушале да монополишу српску политику и стекну тачку ослонца у односу на запад, користећи демократску форму као средство за очување српских интереса. И успели би у томе да запад, у коме тада, независно од имена америчког председника, главну реч воде глобални револуционари, није убио Ђинђића. Пред нашим очима одвијала се реприза ”савезничког” бомбардовања 1944. и брионског пленума заједно. Само што су овај пут обе српске групе биле заједно бијене. И ко зна како би завршило да Русија није била у успону те 2003., те да темпларо – масонски кругови САД, нису у том јачању видели прилику да смање утицај глобалних револуционара, те да заједно са њом омогуће враћање српских група на политичку и друштвену сцену. 

Kaže jedan autor, parafraziram, liberalno: „Progresivna levica mora naći konceptualnu mapu sa mogućim početnim ili započetim putevima, da bi se i sama našla na mapi, i počela da ubedljivo iznosi i svoje sugestije".

Pročitano bi mi otišlo u prošlost, kao skoro-tautologija modernog doba, i pored svetlih izuzetaka što ponekad bljesnu oko nas, da sinoć na putu kući nisam naišao na članak kako je bivši popularni UK ragbista (nikad čuo za njega) uhapšen pošto su mu u kući našli aparaturu za pravljenje crystal metha, po uzoru na seriju Breaking Bad, sve sa veštačkim bojenjem supstance u plavo, kešom na sve strane i sličnim.

Nije uvek tako ocigledno… verovali ili ne. Ko je gledao Breaking Bad, znace o cemu govorim. Fasciniraju me oni koji su ubedjeni da uvek znaju sta je dobro a sta lose, sta je belo a sta crno… Kljucno pitanje je, dragi moji, kad pocinje pad I kako ga prepoznati. Posle bude kasno…

Eto, samo sam to htela da kazem. I da preporucim Breaking Bad.

Opet ono moje „3Z”. Zgrožen, zgranut, zgađen. Da li moji sunarodnici stvarno mrze Rome ili je to stanje opšteg raspada moralnih vrednosti u Srbiji. To što se bijemo sa policajcima, pa ili oni nas izlemaju ili mi njih, smatram folkloritom našeg naroda. Ali kad se sa policijom bijemo zbog toga što ne volimo neku etničku grupu, onda je to već problem i to ozbiljan. Pregledao sam dostupne snimke sa intervencije u Resniku i zanemeo. Iz građana koji sam video na snimku izbija mržnja. Neartikulisana mržnja koja predstavlja nagoveštaj mogućeg haosa.

- Kako ti se svidelo ono venčanje u Londonu?, pitam ga jer znam da ne znam koga bih upućenijeg pitao.

- Super je bilo. Pa ti bar znaš da sam se oduševljavao  još  pre trideset godina kada sam gledao venčanje njegovog oca i njegove majke za koju sam tek kasnije saznao da je poreklom iz svrgnute škotske dinastije Stjuart.

- Auu ala si ti mator, smeškam se šeretski. Koliko bre ti ono imaš godina, zaboravio sam.

- Pa omega brate moj, slično kao ti... previše da bih se pržio samo na matorke , ali i premalo da me pale samo klinke..., namignu mi mangupski prihvatajući se čašice.

... spremna za trčanje" ... je kako je nekad davno bihejvioralni (Sprski?!) psiholog John Broadus Watson dotakao "bitnike" u nama, koji se, u stvari, kao ovce saterane u tor sabiju oko zajedničke teme, tačnije odvajaju od pregrejanog bitničkog da bi se još više pregrejali oko sabijenog objektivnog.

Od "verne reakcije na lekiće izabrane od strane drugih", kao jednog terminala fenomena objektivizacije, do drugog, gde se u blogovima o politici, političarima, četnicima, ustašama i sličnom ne zna ni ko pije ni ko plaća, čuči ostatak boljke zvane „indukovana svest o ‘značaju' objektivnih istina u našim životima".

Dobro, boljka se ne zove tako, ovo sam izmislio, iako ko zna da li sam i otkud maznuo poneki fragment pa ugradio u rečenicu, blog, ... - deo definicije amatera je, između ostalog, i pozajmljivanje tuđeg, često bez svesti o tome, uz ograničeno razumevanje, pa onda strasna odbrana nove, subjektivne konstrukcije povrh pozajmljenog, često strasnija nego što su je autentični autori branili u svom polu-subjektivnom svetu.