--- ili o anonimnosti na blogu

Korišćenje nadimka ili pseudonima u komunikaciji na internetu stara je tema, mnogo puta i na mnogo načina istraživana, analizirana, opisivana. No ovo nije blog o anionimnosti na internetu. Moja pretencioznost ne ide tako daleko. Ovo je blog o anonimnosti na blogu.  

Kratka studija slučaja Krstić i slučaja Brajović.

Već izvesno vreme anonimnost blogera tema je koju ova dva blogera često pominju u negativnom kontekstu. Pošto izrazito ne podnosim sakrivanje iza šupljih aluzija – neću govoriti o nekim tamo blogerima. To su Nebojša Krstić i Predrag Brajović. I o anonimnosti svako iz svojih razloga i svako na svoj način, a uopšte ne sumnjam da će nam i ovde ponoviti svoje argumente.

Полиморфизам "дан мрмота" алегорије је посластица, мисаона, инстинктивна и егзистенцијална.

Добро, сваки полиморфизам је помало и по својој природи self-referential,  пошто ми у другима и другоме, па себи, тражимо инспирацију, простор за позајмљивање и крађу, поклањање и поклоне.

Иако мени механика алегорије највероватније не иде много даље од филма "Groundhog Day", тј не сећам се, претпостављам да сви алегорију, тј "алегорију", осетимо по први пут као обавезно одело убрзо после рођења, и за живота нас она ретко напушта. Тачније, пре би се рекло да нам се она полако увлачи у кости и постаје део костура.

Да је свет праведнији било би интересантно посматрати како се алегорисјки шум помера у једну или другу страну, обојен на један или други начин, од културе до културе и од времена до времена.

u nekom freaky smislu, kao kada pokušavaš da se poistovetiš s neprijateljem da bi razumeo na koji način on, neprijatelj, razmišlja i oseća, momci iz Globalnog Džihada me fasciniraju -

uspeli su sa par visokoprofilnih akcija, s prvorazrednom žrtvom i hrabrošću, protiv enormnog sistema nadzora, kontrole i moći, uprkos izvesnosti krajnjeg smrtnog ishoda svojih dela, da ostvare te akcije i preko noći postanu idoli Muslimanske Ulice.

Obrazovanje - to je ono što ostaje, kada je sve naučeno zaboravljeno!
Beres Frederik Skiner

(naslov bloga je takav zato to sam prije više od godine Tasi rekao da namjeravam da napišem nešto o obrazovanju, a to je isto kao da sam obećao) 

Prenosim obaveštenje udruženja Ateisti Srbije:

---

U želji da se približi većem broju ljudi i da svoj rad učini dostupnim javnosti, Udruženje „Ateisti Srbije" pokreće online časopis „VELIKI PRASAK". Osnovni cilj časopisa je da, kao protivtežu agresivnom nastupu verskih zajednica i njihovoj propagandi preko medija, predstavi javnosti i naučni pogled na svet.

Stalne rubrike će se baviti temama kao što su sekularizam, popularna nauka, predstavljanje poznatih ateista i sl. Poseban odeljak biće posvećen intervjuima sa ljudima sa naših i stranih

Retko gledam TV. Poznato je i dokazano da izaziva opadanje kose, reumu, upalu jajnika, svrab i osip, endemski kretenizam, čir na dvanaestopalačnom, čukljeve i svašta još. Dobro, pogledam neki dobar film, serije mnogo ređe jer traže disciplinu i organizaciju (osim onih nepovezanih kao Ubistva iz Midsomera gde bez frke možeš da gledaš 6. i 11.). Mada, priznajem da se raspored u mojoj kući svojevremeno pravio prema vremenu Downton Abbey.

Osim filmova

Evo kuma na kapiji! 

Kako mislite - nema nikog kod kuće?!

…

Kad je ono Vojislav Šešelj kretao na ispunjavanje svoje životne misije Slobodan Milošević je bio živ. I čekao ga.

I Zoran Đinđić je bio živ, i sa pravom, ispostavilo se, očekivao da ga vise neće sresti.

Sa Trga republike ispraćali su ga četnici svih srpskih zemalja, a govorom ga obodrio I kum I zamenik u SRS, vojvoda Tomislav Nikolić. Kao ratnik ratnika kako sam reče, kao našeg Voju, Vojislava, Šekija, Šešu. A Šešelj je njima sutradan na aerodromu poručio da će se boriti za sve četnike a da njima u amanet ostavlja da sruše dosmanlijsku vlast.

I ode Šeki...

Najveći problem da se ljudi mobilišu da glasaju je zato što ogromna većina normalne, drage, srpske populacije smatra da su predsednički kandidati pičke.

Međutim, ko je kolika čka?

Danas sam gledajuci jedan zanimljiv intervju ponovo poceo da razmisljam o necemu sto me lagano kopka vec duze vreme. Da li postoji nekakva logika u tome da su veliki broj "uspesnih" ljudi u Srbiji deca vojnih lica (mahom visih po cinu)? Govorim o relativno starijoj generaciji ciji su ocevi uglavnom bili prvoborci ili udbovci. Taj spisak je toliko sirok da bi mi bilo tesko da nabrajam ali recimo od Milana Mladenovica pa sve do Arkana. Da li tajna lezi u tome da su pukovnici i generali predstavljali visu klasu cija su deca imala tu "odskocnu dasku" ma cime se bavili? Bregovic, Dzoni Stulic, Kosarkas Kapicic, Zdravko Colic (ako se ne varam) zatim Kusturica (isto nekakva bezbednosna agencija) ... Talenat je neosporan ali kako to da se uvek poklopi sa cinjenicom da je tata bio pripadnik JNA ili MUP-a?