Partha je moj ortak with a passion for public speaking. Ima 40 godina i vec 4 je Direktor bolnice u Portsmouthu. Izabrali ga ponovo. Kazu da je vizionar. Napravio je jednu od najvecih reformi sluzbe za Dijabetes u UK. 

Kad god se vidimo, razgovor nekako uvek zavrsi na temi Kuda ide ovaj svet. Vec dosta godina, zbog uvecavanja znanja, napredovanja tehnologije etc u medicini (a i sire) trend je bio u specijalizovanju u kom jedan covek poseduje ekspertizu za jedan mikronski deo univerzuma. Medjutim, ispostavlja se da nam ljudi mikelandjelovskog tipa sve vise nedostaju.

"hash it out" - (semi)idiom iz engleskog jezika koji je meni sad interesantan zbog reči "hash" koju ću, valjda, objasniti dole niže, na prigrevačkom srpskom znači otprilike "promešajmo sve ponovo i u opuštenoj i iskrenoj, fer diskusiji pokušajmo da postavimo na JOŠ stabilnije noge".

A hash je, tj nije kolokvijalni hašiš iako je ubrzo jasno oktud kolokvijalna primena, nit seckani nit drobljeni nit mleveni komadići mesa koji zaostaju posle gozbe svih većih igrača, pa podosta začinjeni, da im se sakrije prošlost, mogu onda i u konzervu, iako ne moraju - nije dobro ko pašteta niti mesni narezak al uz svež hleb onima koji ne pamte prošle gorušice nije ni toliko loše (tj jeste ako čovek nije previše gladan).

Ukratko, mesožderima je hash bolji od slatkog kupusa bez mesa.

    On the end

    We will see

    That there is no end

    Life is a dream 

     Keep on dreaming

Sa početkom Prvog svetskog rata De Gol će kao komandir pešadijskog voda od samog početka biti uključen u najžešće bitke, hrabro se u njima držeći, bivajući ranjen već na početku rata. Neko vreme provodi u bolnici, kritički razmišljajući o taktici francuske armije, da bi po povratku na ratište ponovo bio ranjen, ali i dobio prva eksplicitna priznanja za hrabrost u smislu oficirskih preporuka, bivajući ponovo ranjen u velikoj bitci kod Verdena 1916. godine, padajući ovaj put u nemačko zarobljeništvo. U nemačkom zarobljeništvu upoznaje ruskog oficira Mihaila Tuhačevskog (Mikhail Nikolayevich Tukhachevsky), jednog od budućih komandanata ruske Crvene armije, sa kojim razmenjuje ideje o mehanizovanim, brzim, oklopnim jedinicama, za koje su obojica bili uvereni da će rešavati buduće ratove.

Srećna i Nova i Stara godina :-)

„Ja sam rođen da bih pravio greške, a ne da bih folirao savršenstvo" - Drake (valjda?!)

Fejs citati, meni fascinantan kolektivni trud oko citata, ceo „posao", jeste fenomen.

Taman kad nam se učini da je sve teže dokopati se površine u moru citata, „good reads" fragmenata pa misli u virtuelnom svetu koji neumorno tikće pojavi se poneka čudna „kombinacija reči" koja u našim glavama udari u dobro skriveno asocijativno mesto, u veliku raskrsnicu, u šumu, u prašumu, u ćošak iza paučine koji ne želimo da očistimo.

Moj omiljeni bubnjarist Jojo Mayer u ulozi TED predavača, neprocjenjivo. A tek kad pređe na praktični dio ... XD

Kada prost svet ne poštuje zabrane, tada postoji mnoštvo surovih kazni. Kada vladar ne teži da mu naredbe budu jasne, šire se lake kazne. Kada postoji mnoštvo surovih kazni, a još se šire i lake, to znači da državu preplavljuju zločinci. I tada bogati neće uspeti da sačuvaju svoj imetak, a siromašni neće moći da se bave svojim poslovima, oranice će zarasti u korov i država će osiromašiti. Kada oranice zarastu u korov, narod nabavlja hranu nepravednim putem; a kada država osiromaši, vladar će deliti manje nagrada. Zato, kada zemljom upravlja mudrac, kažnjavani zločinci ne zauzimaju državne položaje, a zlotvori ne postaju činovnici. Ako kažnjavani zločinci budu na položajima, plemeniti ljudi počeće da preziru svoje položaje; ako zlotvori budu išli odeveni u svilu i jeli meso, prost svet će pokušati da stekne korist na isti način. Ako plemeniti ljudi počnu prezirati svoje položaje, oni će se stideti i svojih nagrada; kada prost svet pokuša da stekne korist na isti način, počeće da se razmeće svojim zločinima. Zato je surovo kažnjavanje zlotvora upravo onaj način pomoću kojeg se suzbijaju zločini, a dodeljivanje činovničkih položaja i plemićkih zvanja je način pomoću kojeg se podstiču zasluge.

Danas država uvodi plemićka zvanja, ali ljudi ih se stide; uvodi kazne, ali ljudi im se podsmevaju. Uzrok tome verovatno leži u nedostacima zakona i metoda upravljanja.

Predobar (poslednji) intervju Milana Mladenovića iz 1993. Treba ga ponovo pročitati. Prošlo je 20 godina od onoga o čemu je Milan pričao i razmišljao, a što i danas stoji, kao da je u kamen uklesano. Intervju je napravio Rastko Šejić i objavljen je u nedeljniku "Intervju" 26. 11. 1993. pod naslovom "Ima još normalnih". Milan Mladenović govori o getu, ratu, granicama, razočarenjima i nadama... Milan je umro pre 19 godina, 5. novembra 1994, u 36. godini.

gotova mi sezona. prvi deo je bio neverovatno uspešan, ugostili smo čak i katoličkog mendelu ili kenedija, papu njofru, čoveka kojega će mafija sasvim sigurno slomiti ili likvidirati. svašta smo nešto radili. imali smo i sumanuti raketni rat, kao i nasilne sukobe oko vere, danas u xxi stoleću.

svedočili smo određenom otvaranju srba za drugačije moderne sadržaje, te otvaranju hrvata, i jedni i drugi s težnjom da prevaziđu vlastiti etnofiletizam.