Postoji jedna grupa koja je mozda od svih bila najkljucnija u mom odrastanju. Jos uvek je rano da se kaze da li mi je spasila ili upropastila zivot (ili, sto je najverovatnije, oboje), ali se moze reci da je direktno uticala na tok pojedinih misli i akcija doticnog blogera. Nikako u smislu prosto-prosirenog Fan Zone obozavanja ili idolatrisanja (ako je ovo uopste pravilna rec), nego kao putokaz da je u vecini slucajeva (uvek?) korisno, pozeljno, i neophodno, staviti se u polozaj (cipele) onog drugog, pre nego sto se pocne donositi sud o istome, a i o samom sebi...

"Kakva je korist čoveku ako sav
svet zadobije a duši svojoj naudi "

Ove reči Hristove bivale su, kroz vekove, svakom čoveku koji ih je čuo i njihov smisao ozbiljno shvatio, pobuda da svoj život na ovom svetu upravi zadobijanju neprolaznog Carstva Nebeskoga, zbog čega ih je Gospod i rekao. Primivši hrišćanstvo, srpski narod je kroz vekove, imao i siromašnih i bogatih, i prostih i učenih koji su, ili u braku ili bezbračnosti, ovaj cilj dostizali i ostvarivali.

Članak je objavljen u subotnjem dodatku Kultura-Umetnost-Nauka dnevnog lista "Politika" od 01.04.2000. godine, u serijalu "Prema novom humanizmu: Renesansa čoveka" koji je inicirala naša poznata književnica Jara Ribnikar - uz redakcijski izbor naslova i podnaslova (predloženi originalni naslov bio je "Humanizam bez duhovnosti - Nemoguća misija"; prim. autora).

Krajem 1998. godine saopšteni su rezultati eksperimentalnih istraživanja na uglednom američkom Djuk univerzitetu o uticaju molitve na brzinu postinterventnog kliničkog oporavka akutnih srčanih bolesnika podvrgnutih tzv. koronarnoj angioplastiji. Slučajnim izborom odabrana su imena jedne grupe bolesnika na klinici (a da o tome nisu znali ni oni ni njihovi lekari) i zatim prosleđena sveštenicima u nekoliko različitih religijskih centara u Jerusalimu, Nepalu, Francuskoj i SAD, koji su se molili sa njihov oporavak. Potonje kliničke analize su pokazale da su se bolesnici iz ove eksperimentalne grupe oporavljali jedan i po do dva puta brže od preostalih iz kontrolne kliničke grupe, što je odmah iniciralo planiranje proširenog eksperimenta u pet uglednih medicinskih centara u SAD!

"Cynical realism is the intelligent man's best excuse for doing nothing in an intolerable situation." - Aldous Huxley

Pre nešto više od nedelju dana su jedan visoki političar u UK, bivši ministar sadašnje koalicije, i njegova bivša supruga osuđeni na zatvorsku kaznu od 8 meseci. On je suprugu onomad zamolio da slaže kako je ona prebrzo vozila kola da ne bi on dobio kaznene poene ("uhvatila" ih kamera), ona pristala, posle priznala da je slagala i sada su oboje u zatvoru. Od njegove političke karijere više nema ništa.

I ovo zvuči surovo, prekršaj je mali, svi ponekad prebrzo vozimo, laganje i podmetanje noge sudu, ubeđivanje na laganje i podmetanje noge sudu su ozbiljniji prekršaji, ali kazna, na prvi pogled, i dalje ume da izgleda surova.

Ja se ponekad setim UK pravnog sistema pošto na sve strane možemo da se provučemo ovde bez pečata ili potpisa, mnogi zakoni su prosti i vrlo liberalni, ne postoje lične karte, ali postoje granice na koje ne sme da se zaboravi, a čini nam se da bi svi umeli da zaboravimo na njih.

Apropos umeća zaboravljanja - jednom davno sam ja, sa 9 kaznenih poena na mojoj dozvoli u šali rekao suvozaču da sa sledeća tri poena gubim dozvolu pa bi mogao on da "vozi" ako baš ne primetim kameru na vreme. Iako prosto artikulisana šala je prošla neshvaćeno i ja sam samo zaključio da ljudi iz jednog grada u Srbiji nemaju previše smisla za humor.

(blog posvećen našem prijatelju Treneru, a od stila ne smem da odstupam da se Free ne bi naljutio)

    Q: Šta ovom skupu vertikala u naslovu, horizontalno postavljenim, daje stabilnost?

    A: Horizontalno armiranje

E sad, dobro, mnogi od nas se gube u horizontalama pošto su se tamo, nama muškarcima nedokučivim putevima, našle i „klimakterične osvetoljubive zene", mimo svake logike, naravno, ali tamo su i integritet, znanje, poštenje, niti mnogih istina i slične „programske" konstrukcije pa se pre ili kasnije provučemo i po nekom horizontalnom putiću.

Mnoge od nas proces tog horizontalnog kretanja podseća na onu malu decu iz viktorijanskog doba koja su sa pet godina u rudnicima, u mrklom mraku provlačila prazne vagone. Morala su da budu mala deca pošto su tuneli bili uski. Radilo se prošireno radno vreme, odmaralo nedeljom.

I pored svog napornog posla u jezivim uslovima na pitanje šta im je bilo najteže klinci su često odgovarali: „mrak, mrkli mrak".

Prvi potpredsednik vlade R.Srbije je pokušao da nam objasni zašto toliko spominje Vebera.  Interesantno je da veoma mali broj ljudi u mom okruženju išta zna o Maksu Veberu. Evo jednog interesantnog prevoda koji bi mogao biti putokaz u razumevanju ovog velikog sociologa. Možda posle toga  shvatimo i prvog potpredsednika. Moje lično mišljenje je da prvi potpredsednik pokušava da zaliči na Đinđića. Neka počne da liči na sebe, možda će Srbija imati više koristi nego da nevešto imitira nekoga ko je shvaćen tek posle svoje smrti.

"If you wake up at a different time in a different place, could you wake up as a different person?"
- Narrator, Fight Club

Nekada, život napravi da vam se na javi desi nešto što vam niko ne bi verovao ni da ste sanjali.

Ima onih dana kada ti se pertle stalno odvezuju. Da l' zbog toga što su nove, da l' zbog toga što ih farmerke zezaju. Stalno te nešto tera da gledaš dole. Ne daju ti mira. Svakih malo-malo perifernim vidom shvatiš da opet nešto laprda. Digneš nogu. Vežeš pertlu. Na mrtvo. Vežeš i drugu za svaki slučaj. I tako ceo dan.

  U beloj koverti, uredno  zapecacenoj univerzitetskim zigom, nosim svoje dve diplome, a u ruci beli stap.  U svetu u kom zivim, ljudi cesto od mog stapa ne vide moje diplome. Ne krivim ih. Verovatno bih i ja, da sam na njihovom mestu,  video sto i oni. Ja sam cenu  moje percepcije danas, platio gubitkom vida juce.

Svestan sam da ja, kao pojedinac, ne mogu promeniti svet. Dugo sam vremena za moj  problem trazio odgovornost u onome sto sam znao da promeniti ne mogu - u tom nepravednom svetu punom predrasuda.