Mnogo nepoznanica, mnogo stereotipa, a najviše nepostojanje želje da se spozna istina.

Dugi niz godina, film u Srbiji traga za svojim identitetom. Što zbog minimalnog novca u filmu, što zbog nesnalaženja u tim novonastalim uslovima, što zbog okruženja dovoljno nadrealnog, a u isto vreme filmski neopisivog, što zbog nakaradnosti estetike koja preovladava, što zbog povlašćenosti nekih autora, što... I tako bih mogao do sutra.

Pre nekoliko dana pokusao sam, u kolumni u jednom našem dnevnom listu, da uporedim situaciju u Srbiji danas i pre sto godina, inspirisan stogodišnjicom izbijanja Prvog svetskog rata, koji u našem kolektivnom sećanju, nacionalnom identitetu i istorijskoj nauci ima posebno mesto. Dodatnu inspiraciju pronašao sam u činjenici da Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj organizuje dvodnevnu međunarodnu konferenciju posvećenu ovoj godišnjici, sa idejom da prvog dana eminentni evropski istoričari razmotre prave uzroke Velikog rata, a da drugog dana istaknuti pojedinci iz celog sveta razmene mišljenje o razvoju događaja u najznačajnijim amfiteatrima u savremenim međunarodnim odnosima. Program i način registrovanja za ovaj događaj može naći na ovom linku http://sr.cirsd.org/conference-container/about.aspx a ja sa vama ovde delim pomenuti tekst, koji postavlja pitanje o tome gde plovi naš brod i da li smo u stanju da nađemo adekvatne odgovore na izazove vremena, kao što je to uradila naša "zlatna" generacija u periodu 1903-1918.

Ili: od govana pita

Juče Dan Republike, sutra Dan nastanka Kraljevine SHS I posledično Jugoslavije.

Drugu ubila okupacija I revolucija.

Prvu... Oko uzroka smrti postoje oprečna mišljenja u desetinama varijacija. Možda bi najbliže istini bilo da joj je iznutra glave došla neefikasnost I opšta idejna korupcija naslonjena na sitne interese, I velika prekompozicija političke mape Evrope spolja.
No nije ideja da ovo bude tekst o jubilejima i davno izdrndanoj partizani/četnici vuni.
Hoću da kažem da je ono što nam se desilo a od čega evo 25 godina ne možemo kao društvo da dođemo sebi bauljajući naokolo sa uvek istim besmislenim pitanjima -kapitalizam.  

Kapitalizam nam se desio. Neophodan uslov za njegovo nastajanje jeste privatizacija. Da, to je ono o čemu se 25 godina - a poslednjih 12 naročito - neprekidno govori kao o izvoru svih zala.  

Kao prvo, mimo uvrežene besmislice da su privatizaciju pravili ministri I savetnici (Vlahović, Đunić, Đelić) - valjalo bi imati u vidu da je ova poslednja privatizacija bila privatizacija Zorana Đinđića.
A valjalo bi se podsetiti i konteksta i momenta u kome se moralo opredeliti za njen oblik: sporu i kobajagi pravednu, vaučersku  ili brzu I efikasnu uz uvažavanje iskustava drugih zemalja koje su tranziciju prošle.

Свих ових година препуштао сам оним неким аматерима стотке, двестотке...
али, 25. хиљадарка је ипак моја! ;)

Нека буде слободна тема поводом јубилеја, а ја ћу сутра да убацим нешто што сам давно обећавао (једну од ствари) .

... dana sa našim Predsednikom, Tomislavom Ignjatom Nikolićem, bajčetinskim Glembajem.

Čestitam svima koji slave.

Od kad znam za sebe pok. otac je pravio italijansku hranu, ono što danas zovu "pasta". Lazanje, kanelone, špagete bolonjeze, i "one bele špagete" tj. karbonara. Ja sam (u svoj svojoj 'dečjoj pameti') bio samo posmatrač većine toga pošto sam odbijao da jedem išta osim pomenutih špageta bolonjeze (zaboga - špagete su CRVENE, dakle bez gluposti i eksperimenata), tek kad sam dosta kasnije postao skro pa svesno biće (moguće čak iza punoletstva) sam pristao da probam 'te bele'. Ako zanemarimo sve te paste nije bio neka domaćica i bog zna kako strastven kuvar opšteg tipa, imao je neki