Francuzima i Nemcima bila je potrebna nepuna decenija da se nakon dve ratne klanice tokom XX veka pomire i zajedno krenu u epohalni proces stvaranja ujedinjene Evrope.
Na žalost i na nesreću ni posle dve decenije Hrvati, Srbi, Bošnjaci i Albanci ne izlaze iz rovova 20. stoleća!!! Kako je to moguće? I zašto!?

Odgovor na ovo pitanje pokušali su na pronađu učesnici Okruglog stola održanog 6. aprila 2013. u Sarajevu o temi: Stanje međuetničkog poverenja pre 1991. i danas.

U dvoristu moje osnovne skole, na velikom odmoru, ali i pre i posle nastave, pocetkom osamdesetih su se pevale obrade tadasnjih hitova velike jugoslovenske rok scene. Dacu dva primera, a bilo ih je jos nekoliko...

Maljciki - VIS Idoli
"Plamene zore,
bude me iz sna.
Otvaram oci,
vidim Siptara..."

Motori - Divlje Jagode
"Nose bele kapice,
o pojasu kantice...
...
Siptari, Siptari,
Siptariiiiii..."

I posle se, kao, cudimo kako i zasto smo izgubili Kosovo...

Srbi su Srbi a naročito smo mi Srbi, reče vladika Grigorije.

"Budimo  ljudi iako smo Srbi"-reče patrijarh Pavle.

Kako za koga, ali  ja sam mišljenja da je Pavle najpametniji i najčasniji od svih vladika, koji je i ponašanjem i rečima učio vernike da budu ljudi pre svega.

Nedavna izjava Tome Nikolića „da su za njega Srbi iz Republike Srpske Bosanci,(nije rekao Bošnjaci, govorio je o geografskoj a ne nacionalnoj odrednici) iako neki od njih ne vole da ih tako zovu“ izazvala je lavinu nacionalno i pravoslavno-svetosavski ostrašćenih napada, čemu se , na moje iznenađenje, priključio i vladika Grigorije.

Sada već neki govore kako su Srbi sa severa Kosova „srpskiji“ od onih južno od Ibra i glupostima nikad kraja.

 

Građevinarstvo u Srbiji je u krizi.

Gradi se po neka malo veća kuća, uglavnom tržni centri, ponegde se završavaju zgrade započete ranije u vreme kad je bilo komotnije graditi, uglavnom su u toku sitne dogradnje i popravke i poneko krečenje a i divlja gradnja je utihnula ne zato što su zadovoljene potrebe u nastanjivanju već ti autentični neimari nemaju više ni za sekundarni materijal.  I onda treba imati na umu da se radi o više desetina hiljada ljudi, delatnika i učesnika u gradnji koji su pogođeni posledicama krize a to su zidari, projektanti, opremaši, proizvođači materijala, naravno i investitori a ima ih još veoma mnogo u ovoj branši pa bi nabrajanje svih moglo izazvati depresiju kod čitaoca.

Чарлс Крофорд, ексамбасадор Велике Британије у Београду, написао је на свом блогу текст у коме даје виђење тренутног стања у светлу споразума Београда и Приштине, уз неколико натукница о томе како ће се ствари, по његовом мишљењу, даље одвијати.

Текст је поучан. Не зато што је аутор стручњак за регионална питања, ни зато што је написао нешто што овде није познато, већ зато што се његове опаске могу искористити као нека врста путоказа за будуће перипетије решавања косовског проблема.

Оне се могу искористити али само у једном случају.

 

 

Možda ni za 1000 godina...možda nikad!

 

 

EDIT

Ovo je slika vladine zgrade u gradu Huainan, a gde će ako ne u Kini, viđena sasvim slučajno u nekom časopisu. Slika zgrade iznenađujuće bizarne arhitektonike uz upit a šta je nagnalo tvorce i potaklo ih da tako što neobično načine. Motiv je svakako traganje za posebnošću i identitetom po svaku cenu. To je inače žestoka disciplina koja ne poznaje i ne sledi pravila viteške i gospodske utakmice, takmičari gaze ne pazeći šta im je pod đonove dopalo, u doslovnom smislu se primenjuje stara krilatica za nastalu civilizaciju  „cilj opravdava sredstvo“, pa je ova kineska majstorija jedan od rezultata tog traganja. Cilj je bio da se stvori entitet veoma prepoznatljiv, pamtljiv, koji će se kroz medije i priču