„Ne pokušavajte nikad da dodirnete vaše idole, može pozlata da vam se zalepi za prste"

Pade mi na pamet nematerijalnost virtuenog života, iako je i u nevirtulenom životu materijalnost najčešće svedena na pogled i zvuk, pa se setih „ekstra specijalne" atribucije marksističkog viška vrednosti koju onda Diedrich Diederichsen pokušava da posmatra i u umetnosti.

Prva interesantnost se ogleda u neverovatnom padu vrednosti muzike (mislim na monetarnu vrednost, ne realnu vrednost) u poređenju sa neverovatnim skokom u novčanoj vrednosti dela likovne umetnosti.

E sad, zvuk imamo i preko telefona, skajpa, ako se opet vratim na virtuelni život, samo ga tamo relativno retko koristimo. Chat je, opet, neki sumrak između virtuelnog i realnog pa Miško „Mudrac" zaključuje da stvarnu razliku između virtuelnog i realnog čini dodir i samo dodir.

I neka verovatno hemija samo što ona nije artikulabilna ni mnogo većim literarnim talentima, pa ja neću da se guram („mnogo većim" relativizam, ego-profilijada je uvek beskrajni izvor veselja).

Mozda i najgora zaostavstina Slobinog rezima (a koja je, po mojoj skromnoj proceni, tokom trajanja rezima umnogome i bila izvoriste svega ostalog) je to sto je uvela, planski, programski, svesno, i organizovano totalnu konfuziju i u glave ljudi, i u istoriju, i u (svaku) sadasnjost, a narocito u buducnost. Laz i zamena teza su postali sinonim za slobodno misljenje, totalno odsustvo odgovornosti za izgovorenu rec je postalo sinonim za slobodu govora, sloboda naciona je postala sinonim za slobodu pojedinca, slicnosti su postale sinonim za razlike, smrt je postala sinonim za zivot, sinonim je postao sinonim za dijametralno suprotno znacenje.

Evo, penjem se Judejom, u našu večnu i neotuđivu Prestonicu, staru Jeru. Idem na šljaku, klasika krug, gora Sion, prijem u Patrijaršiji, Maslinska gora, Getsimanski vrt i šakape do Golgote i Groba Gospodnjeg.

A ne treba zaboraviti i ono najvažnije što reče svojevremeno Gospodin Škalamera da će se taj silazak na reke teško desiti jer se Beograđani vode boje a posebno reka, genetska stvar postala vremenom jer su sve nevolje odvajkada sa reka dolazile i gradu štetile.

Razgovor dva uvažena dužnosnika od pre neki dan me je podsetio da  sam pre četiri godine pisao o Savskom amfiteatru, pa da podsetim kako je to bilo.

Najnovije vesti: Klackalište se premešta u London, u Tejt Galeriju a mobiljke odoše svojim putem - u Linc, u grad pun pristalica idilične i krotke prirode. Evo i nekih novih podataka o dešavanjima na premijeri u Veneciji...

(NASTAVAK SCENE на klackalištu)

(Pređašnji, Mobiljke, Nedostaje tekst, Predrag Palavestra i drugi)

(konsultacije horova i u publike)

Dosada božja: Ovo bre neki desničari... ja sam levičar. Marksist.

Šaner 1: ... to sam i rekao...

Dosada božja: Onda nisam

Što reče  arhitekta Dragoljub Bakić, gost Đorđa Bobića, onomad: Može li grad da plaće...

Može

Zima je 2022. godine. Amfiteatar, recimo, onaj na Pravnom fakultetu, poluprazan. Ili polupun, zavisi od ugla gledanja. Studenti manje - više zainteresovano gledaju u debeljuškastog profesora koji staje ispred katedre i prekrštajući ruke u visini grudi nastavlja tamo gde je stao:

Konačno se odigrava ukrupnjavanje u srpskoj opoziciji. Istorija nas precizno i racionalno podučava da tamo gde političke organizacije centra i neposredne leve i desne okoline oko centra nemaju saradnju, pobedu odnose organizacije dalje i ekstremno daleko udesno od centra.

У тексту написаном почетком фебруара о.г. за “Печат”, Добрица Ћосић се “одредио и према неким темељним одредницама нашег егзистенцијалног стања.”

Много питања, мало одговора, много критике мало самокритике, спаса нам нема али пропасти  ваљда нећемо , ваљда ће нам се оказати.

Имајући у виду специфичну тежину Добрице у српској нацији и нарочито његову улогу у збивањима у Србији барем последњих  30 година, и без обзира да ли се некоме свиђао или не, и тим пре,све оно што  он износи има своју тежину.То је свакако једна дијагноза свега онога зашто смо ту где јесмо, а нисмо тамо где смо могли да будемо, али може бити и прогноза када ћемо и да ли ћемо ако се не позабавимо дијагнозом  и терапијом.

Уосталом , и најновија дешавања имају итекако везе и своје корене у ономе што сами себи усађујемо или нам усађују  у главу ко зна од када а није добро што то раде и сада. Они који народ  убеђују и доводе у илузију да смо најбољи и безгрешни, бољи од свих и зато су нам сви други радили и раде о глави, а наши издајници националних интереса им се улизују.Ако се код народа створи таква илузија онда је лако манипулисати разочарењима.

Зато изнете оцене заслужују озбиљну анализу пре свега оних странака и оних политичара  које имају озбиљне а не калкулантске намере да покрену Србију из летаргије прошлости ка модерној држави и нацији.

Мени лично се учинило да следећи ставови прилично добро одсликавају нашу политичку  стварност, дакле:

“ Српски народ и после два века изгибије за државу још нема међународним правом дефинисану територију,  Албанци анектирају српску етничку територију, а„проевропска демократска коалиција”