… ili kako se zanemariti, ili izbeći… ili kako se prepoznati…a, ne znati…

 

 Šta mi imamo sa sobom?

  Ništa, dok nam odozgo ili odozdo ili negde iz sredine ne zazvoni pulsirajući na kraju noktiju, na  završetku vlasi...u nesigurno-nevinom  pogledu, u najkrajnjijim  stanicama  tela…um, strast i duša što ga veličaju kao dobrog  domaćina čiji rođaci žive  u tihom disanju, šapatu na uvo, u nedodiru usana…

 Šta bismo mi sa sobom?

  Ništa, prepustiti se ćutanju i tihoj patnji, divljim  malim životinjama neprespavane noći što zvezde mešaju do besvesti i osvežavaju se u jezeru aždaja kojima kiseonik  izvire na uši i eksplodira u nepoznatom značenju.

Ideju za ovaj tekst dobio sam čitajući tekst Lu Brefora, šefa kancelarije Svetske banke u Srbiji. Naime, ako zanemarimo gađanje ciframa o uštedi. predlog gospodina Brefora je nešto o čemu ozbiljno vredi razmisliti. Ali, nije me menjanje vremenske zone motivisalo za pisanje ovog teksta, već činjenica da je 70% firmi u Srbiji prešlo na radno vreme od 9 do 5.

Sve je počelo 2003. godine kada je Savet ministara Srbije i Crne Gore doneo odluku da svi zaposleni u ministarstvima i službama pod njihovom ingerencijom radno vreme "usklade sa evropskim".  Nepunih 10 godina kasnije "od 9 do 5" je postalo najčešće radno vreme i u Srbiji.

U istoriji Srbije, kao i u njenoj savremenosti, postoji jedna zanemarena kategorija tragičnih junaka, žrtava zavere životnih slučajnosti i zlokobnih političkih okolnosti. Radi se o ženama, gubitnicama - suprugama ili vanbračnim partnerkama osoba koje su ubijene u političkim atentatima. Dubina i razmere tih intimnih tragedija neizmerljive su, između ostalog i zato što većina naših udovica ne doživi namirenje pravde, sudsku osudu ubica i nalogodavaca zločinačke likvidacije njihovih ljubavi.

Seoba  Mordora na Zapad nije se na mojoj geopolitčkoj mapi  i u vrednosnom sistemu dogodila na današnji dan. Ali današnji dan svakako  jeste simbolička prekretnica u shvatanju sveta i funkcionisanja politke i sile u njemu, razloga, uzroka i posledica.

 

Današnji je dan svakako dan kad smo SAD i ja prestali da budemo prijatelji.

Ne razumemo se fakat. Prebacim Basari da je pogrešno razumeo „Utisak nedelje“, on mi odgovori da ja nisam razumeo njega. U redu, u jednom se očito slažemo: ne razumemo se.

To je dobro znati za početak. I naslanja se na ono što sam pokušao da kažem u diskusiji, ne razumemo jedni druge, mnogo smo uobraženi, mnogo smo se uzvisili, mnogo smo gordi, mnogo smo puni sebe, mnogo nam u glavi jako trešti stranačka pleh muzika... pa iz toga sledi: mnogo se ne poznajemo, mnogo se mrzimo, mnogo jedni drugima želimo zlo, pa ćemo ovako, bojim se, mnogo brzo svi skupa i da propadnemo.

Mi, brate Basara, od sve te agresije i ne znamo više u čemu se tačno ne slažemo.

Gost autor Alselone

 

Tokom mladosti novinarstva u Srbiji, članke su pisali najbolji pisci. Biti novinar obeležavalo je osobu kao prvoklasnog pisca i moralni autoritet. To je bilo jedno od najpoštovanijih zanimanja.
Sećam se '96. Sećam se protesta u BG i "slobodnim" gradovima. Bio sam gimnazijalac i sećam se prkosnog ponosa pri kupovini novina na trafici. Penzioneri i tetke sa ladnim trajnim kupuju Borbu i Večernje novosti a ja kupujem Blic ili Dnevni telegraf. Po novinama se znalo gde se svrstavaš i gde pripadaš.

Imam prsten. Okrugao pa, na ćoše. Četvrtasta burma. Na domalom prstu desne ruke. I vrtim ga često. Taj prsten mi ne donosi vidovitost. Ni malo. Živim u jednoj od dve Srbije i to mi je sasvim dovoljno. Vidim i više nego što bih želeo. Bez da mi se 'javlja'.

Prvu Srbiju čini 'država' i oni koji njome upravljaju ili bi to želeli. Sa svim pripadajućim kastama i društvenim grupama. Ta Srbija ima svoje političare, partije, medije, svoje trgovce, lude, pevače, bogataše, siromahe...I svi oni žive u simbiozi. I svi su važni. Jedni drugima uglavnom. Imaju međusobne odnose. I ove i one. Žive tako i ne obraćaju pažnju na Drugu Srbiju.

Posle odgledanog „Utiska nedelje“ (Vučić, Panović i moja malenkost) Basara zaključuje (Danas, 12. mart) kako je emisija poslala poruku „idilične večeri u Budalistanu“. Danasov kolumnista još dodaje: „Ratne sekire su zakopane. Ideologije (ako ih je ikada i bilo) zaboravljene, Koštunica bi trebalo da bude zadovoljan - nacionalno jedinstvo je konačno postignuto. Oko čega, dame i gospodo?“ Na svoje pitanje netom i odgovora: „Oko onoga čemu se pokojni Đinđić izrugivao u svojim tekstovima iz devedesetih: Za Srbiju i srpski narod je najvažnije to da postoje...“ Imam par primedbi na ove Basarine konstatacije, no, pre toga kraći uvod.

Izložba digitalnih radova Stjepana Mimice „Open Market" u beogradskoj galeriji ULUS-a od 14 do 26 marta, apokaliptička je vizija horora konzumerizma.Otvaranje izložbe je večeras u 19 h.

Čuveni slogan iz Ubika, autora Filipa Dika, „skočite u pisoar i dubite na glavi, ja sam taj koji je živ, vi ste mrtvaci pravi", najzad je dobio svoj beogradski, savamalski, likovni izraz.

Mozda i najgora zaostavstina Slobinog rezima (a koja je, po mojoj skromnoj proceni, tokom trajanja rezima umnogome i bila izvoriste svega ostalog) je to sto je uvela, planski, programski, svesno, i organizovano totalnu konfuziju i u glave ljudi, i u istoriju, i u (svaku) sadasnjost, a narocito u buducnost. Laz i zamena teza su postali sinonim za slobodno misljenje, totalno odsustvo odgovornosti za izgovorenu rec je postalo sinonim za slobodu govora, sloboda naciona je postala sinonim za slobodu pojedinca, slicnosti su postale sinonim za razlike, smrt je postala sinonim za zivot, sinonim je postao sinonim za dijametralno suprotno znacenje.