Znala sam da se Engels rodio bogat a da je Marks bio siromašan, ali nisam znala razmere te bede dok nisam pročitala knjigu Fransisa Vina «Marksov Das Kapital».

Od sedmoro Marksove dece, detinjstvo je preživelo troje. Žena mu je stalno bila trudna ili bolesna. Život mu je bio neuredan, noću je radio, danju spavao, u istoj onoj kuhinji u kojoj se kuvao ručak i radio domaći. Spavali su na smenu a prežiljvavali uglavnom od prijateljskog dobročinstva Fridriha

Medjunarodni sud za ratne zločine

Posle mnogo, mnogo vremena prilom silika otidjoh u jednoj zemlji u jedan Shoping mall.

I videh ponovo ljude kako u redu čekaju da kupe McDonalds.

Ovo nije post o McDonaldsu, nije ni o Junk Food, ovo je post o mojoj averziji do nivoa da osećam bes kada vidim da ljudi jedu ( šta bilo) iz papirnih tanjira, sa plastičnim viljuškama, iz papirnih kesa I piju iz plastičnih čaša.

 

Taj nivo obezljudjivanja ljudi jedino me podseća na kokoške u mrežama koje samo treba da jedu i snesu jaja.

 

Ja bih radije sa Tasom u trafiku na pivo i napolitanke

Kraj sudjenja generalu Ratku Mladiću pred Medjunarodnim sudom za ratne zločine, kao i izrečena presuda - doživotna robija, logičan su i zasluženi epilog jedne sulude, neodgovorne i zločinačke politike oličene u režimu Slobodana Miloševića, od 1987. do 2000. godine.

Protokom vremena sve

 

Ne znam kako vi, ali čini mi se da se Srbija budi lagano iz letargije. Boško mi se jako dopao sa ovom reakcijom danas. Kostić nije sa onom nepotrebnom reakcijom upućenom naprednjakuši - kako god, taj ženski lik je isfoliran i iritirajući, no Kostić bi morao da se kontroliše u svom odnosu prema ženama.

Koliko je Srbija jedno zapušteno i ispušteno društvo, kao i država, ne govore samo skromne stope privrednog rasta i nizak nivo životnog snandarda, nego i sledeći poražavajući podaci, u senci tabloidnih marginalija i ružičastih video onanija: 

U 86 odsto sela u Srbiji se smanjuje broj stanovnika, a oko 1.200 njih je u fazi potpunog nestajanja, dok

gost autor: stef

 

Erik Hobsbaum

 

„Samo Boga molim da mi oproste mrtvi.“

Tim rečima je Hose Antonio Sela završio svoju knjigu „Hristos protiv Arizone“, a ja sa njima započinjem. Istorija, uglavnom, traži grehe mrtvih ili oproštaj onih koji su grešili. Mi smo oni koji opraštaju ili presuđuju. Ni ovaj tekst nije ništa drugačiji. Mi smo sudije, sa određene vremenske distance, koje daju svoj konačni sud o vremenu mrtvih ili živih.. Kao i svaka druga  presuda ona je krajnje  subjektivna i to je pravilo koje moramo poštovati. Čovek mora imati pravo na sopstvenu misao, ona mora biti uklesana u njegovu “posebnost”. Molim vas, i nadam se, da ove stvari neće biti uzete za zlo ovome kratkom tekstu, koji iskazuje pravo na etičku granicu.

Svako od nas ima nešto što ga pokreće ili inhibira. Neko je posebno osetljiv na nepravdu prema deci, neko se pokrene zbog prava žena, prava nacionalnih ili seksualnih manjina, neko je spreman da izađe na ulicu ili na glasanje zbog nepoštovanja nacionalne istorije, neko zbog mogućeg učešća u ratu, neko zbog neučešća, neko je osetljiv na pravo da nosi oružje, drugom to pravo posebno smeta, nekome posebno smetaju razlojavanja drušva po ekonomskom statusu, dugima to raslojavanje posebno godi i tako dalje, i tako dalje. Kao što te „vrele zone" u rasuđivanju mogu da pokrenu osobu da izadje na izbore, da izabere odeđenu opciju ili da izađe na ulicu, nedostatak tih opcija može inhibirati tu osobu koja zatim odlučuje da je najbolje ostati kod kuće.
Zamislite svet u kom su vesti tako koncipirane da u vama bude emocije koje bas pokreću ili uspavljuju. Zamislite svet u kom se pojedinačno osobama serviraju vesti takve da na izbore izađu samo oni koji „trebaju". Takav svet je ante portas.

 

Još od osnovne škole, kada sam odbio da idem na školsku ekskurziju zbog jednog nekorektnog gesta razrednog starešine,