Francuski državljanin Karl Odbur, koji se na Fejsbuku predstavlja kao ambasador Srbije u svetu, izjavio je danas da ga je grupa mladića napala u centru Beograda i zadala mu više udaraca.

Kažu, valjda kažu, kako je prvi, i možda jedini uslov da prema nečemu može da se razvije empatija to da to nešto mrda i da ima neku autonomiju - više-manje da ume da nas proizvoljno ignoriše kada mi ne želimo da budemo ignorisani.

A mi smo, kobajagi i više-manje, uglavnom i skoro svi neka vrsta robota danas. Tako to mnogi vole da misle da jeste.

„Mislim dakle postojim", „osećam dakle postojim", „štagod dakle postojim" ne bi trebalo da pomera ovu tužnu jednačinu previše, skoro nimalo u stvari, pošto sam ja ja i nisam ja robot, nego su svi ostali roboti, tj uglavnom, usporednom, nije bitno u stvari kakvo cveće cveta u objektivnoj stvarnosti dok god miriše kako mi želimo da miriše u našim glavama.

A opet, dok su lepe brown oči u koje piljimo periferal značajno pomeren u odnosu na bilo koje druge lepe brown oči, ili lepe plave oči, ili zelene, ili sive, mi, u stvari, nećemo priznati ono što mislimo da priznajemo dok buljimo u nešto drugo, a ne u oči, npr dok posmatramo more ljudi koji svako jutro sinhrono presipaju životnu eneregiju u betonske ploče ispod njih na putu ka poslu.

Neki će ovih dana birati srednju školu ili fakultet koji će upisati. Ja sam to uradio pre nego što su ti koji danas biraju bili i rođeni.

Jednu od najbitnijih rečenica koju sam čuo a vezana je za posao, rekla je moja stara i iskusna koleginica, žena pred penzijom. „Čovek pola života provede na poslu ako ne računamo vreme koje spava. NIje svejedno kako će mu to vreme proći.“ Da sam ovu rečenicu čuo na vreme, možda bih preciznije ciljao na izbor budućeg zanimanja.

Davno je bilo kad sam završio školu. Višu elektrotehničku.

Приближава се крај школске године, и као и обично, креће хорор.

Мање-више, ситуација је иста у читавој Србији. Систематски притисак на наставнике и директоре – што од родитеља што од деце – да се „дају“ оцене. Најчешће прелазне, али сваке године

Sve ili gotovo sve smo isporobali, ali nam ne ide.  Nije nam valjao socijalizam sa ljudskim likom, nije nam uspevalo samoupravljavaljanje, kod nas se u poslednjoj deceniji nije primila ni demokratija, ni višestranački sistem, ni liberalna ekonomija, ni to sa republikom baš nam ne ide najbolje, a ni privatizacija nam nije uspela. Šta i kako dalje? Ostalo nam je nekoliko mogućnosti.

"Косово нас спречава да поправимо зубе и почистимо двориште. А чим га предамо, престаће да прокишњавају операционе сале, а покрадени шахтови ће се сами вратити на своја места."

Ovo je u jednom od svojih skorašnjih intervjua izjavio Matija Bećković i tu je direktno postavio jedno od najbitnijih pitanja u savremenoj Srbiji: Hoce li se situacija u Srbiji promeniti ulaskom u EU? Naročito ulaskom na ovaj način?

Тог четвртог маја се моја зграда затресла од сирене на крову, обележавајући прву годишњицу смрти нашег Друга. Скочио сам и стао мирно пред сликом на зиду. Чаше су поскакивале по сточићу у дневној соби. Нису хтеле да стоје мирно. И то не неке стране чаше, не, већ наше, обичне, домаће издајице од два деци. Био сам бесан на њих и заклињао се у себи да их нећу више брисати сувом крпом после прања, па нек им остану флеке од сушења.