pre svega, izvinjavam se jer ja nastampavam jednu temu sa drugom, sto mislim da je virtualno nekulturno, ali evo, posto vidim da ljudi prate moj domen, a b92 iz nekog razloga je odlucila da me ne sutne odavde (hvala Nevidljivoj Prijateljici ili Prijatelju sto je tako, dve zenstvenosti i njihova trpeljivost su ucinile od mene boljeg coveka, jedna moje rodjene zene a druga ova nevidljiva, b92-ina, fenks, dear Droogs), ovo je nesto sto sam preveo za republicki gradjanski Centar za legalizaciju medicinskog kanabisa u Srbiji (odnosno njegovu pokrajinsku sekciju), a cini mi se kao zgodno da stoji dostupno i ovom delu javnosti, i da je vredno polemike. pored toga sto je uzorno kako odredjeni ljudi sa najvise instance brinu o svom drustvu, drzavi, gradjanima, obolelim gradjanima, privredi! - ukazuje i na mehanizme kojima gradjani mogu da se izbore, ako ne za apsolutne slobode onda barem za mestimicnu slobodnost u odnosu prema drzavi. tekst je poduzi, pa ako ste na poslu a zanima vas, ostavite ga za docnije, kada deca zadremaju a supruge vam daju voljno.

Mediji javljaju da će Đurđevdan ući na reprezantativnu listu UNESK-a kao nematerijalna baština, zajedno sa tangom i flamenkom. Saglasan. 

Na današnji dan bi uz srećniju genetsku predodređenost i pravilniju ishranu, Čarls Mingas, najveći džez kompozitor svih vremena, napunio devedeset godina. Verovatno bi se na rođendanu prisetili i Mingasovog pokojnog šefa, Djuka Elingtona. Koji je možda najveći džez kompozitor svih vremena. Ali treće mogućnosti nema.

Čarlsa Mingasa je otac tukao za svaku sitnicu. Naprimer, jer bi se upiškio u krevetu. To je ostavilo posledice. Izvesni teoretičari džeza tvrde da se svi džezeri dele na patetične i frustrirane. Nazvan The Angry Man of Jazz, ne samo jer je umeo da se maši sekire, Mingas je pripadao ovim drugim. Rođen u Nogalesu, Arizona, gradu koga preseca granica sa državom Sonora (delu sveta o kome uzgredno preporučujem da se čitalac obavestiti putem romana "2666"), Mingas će se Meksiku vraćati često a najzad i konačno. Srećom po muziku, a po svemu što znamo o Nogalesu i po sebe, odrastao je u ne previše udaljenom Los Anđelesu, u getu po imenu Vots (Watts). Vots je bio i ostao izvor svakojakih nevolja, ali i kuzina u kojoj je mešavina muzičkih uticaja, rasa i potrebe da se odatle pobegne proizvodila neprekidne erupcije muzičkih talenenata. Što se tiče nasleđa sa kojim je Mingas odrastao, dovoljno je reći da je Mingasov otac tek kao punoletan otkrio da nije belac, već vanbračno dete crnog roba, živevši do ovog otkrića uz majku Šveđanku i njenog neslutećeg muža, Nemca.

Sličan ili gotovo identičan je i stepen političke nezrelosti balkanskih društava i njihovih samoprozvanih demokratskih (građanskih) političkih "elita". Ta nezrelost sameriva je upravo u permanentnom pokušaju transfera (ne)odgovornosti - odnosno stalnim d(j)etinjastim durenjima političara kojima je narod s pravom nezadovoljan.

Bilo da je u pitanju "slučaj" Josipovića, Tadića, ili nekog trećeg.

Baš kao sa Borisom Tadićem i u slučaju Ive Josipovića broj precrtanih/poništenih listića bio je mnogo veći od razlike koju su na izborima ostvarili Nikolić odnosno Kitarevićeva. Tako da su i na izborima u Hrvatskoj prevagu zapravo odn(ij)eli upravo prevareni, razočarani ili nemotivisani birači koji su, budući da se njima i njihovim životima niko ne bavi, i u Hrvatskoj radije izabrali da ostanu kod kuće.

U demokratskim društvima - ili onima koja bi ht(j)ela takvim (p)ostati - građani su uv(ij)ek u pravu. A onda kada su razočarani i nezadovoljni - tada posebno! Nezadovoljstvo građana moralo bi biti crveni signal za ozbiljno preispitivanje i temeljnu rekonstrukciju političke scene. Kako ljudi koji tu politiku vode, tako i ciljeva, političkih programa, i tsl. Međutim, umesto da napokon čujemo ono toliko poželjno i u pristojnim i demokratskim društvima rekao bih jedino logično i normalno: "Gospodo, žao nam je što smo izigrali (izgubili) vaše pov(j)erenje - pokušaćemo do narednih izbora da se popravimo, da vas saslušamo, razumemo, pronađemo nove ljude, osmislimo nove politike", radije se nastoji odgovornost svaliti na (nezadovoljne ili nezainteresovane/nezainteresirane) birače u stilu: gospodo dobili ste ono što ste tražili, plakaćete vi za nama, dabogda propatili još i više no što ste pod nama... Ukratko: Krivi ste što ste nezadovoljni nama, bogom danima!

u prodavnicu da kupim piće, dolaze nam prijatelji pa neka bude i alkohola, mislim, piva i kokte i 7-up, Prolom vode, MG Mivele. Kupim još nekoliko stvari, nosim veliki platneni ceger i kažem kasirki: Molim vas prvo flaše, ona me pogleda i osmehijući se upita me: Jeste li vi slikar? Jesam, odgovorim, našta ona: Mikele, Redovno pratim vase pisanje na blogu B92, fantastično pišete, oduševljena sam, pročitala sam sve što ste napisali, govori brzo, u redu iza mene tri žene, osmehuju se, radoznalo prate naš razgovor i ne pokazuju ni malo nestrpljenja.

Iz samo njoj znanih razloga, još kad sam imala 5 godina, Baka (mamina mama), naš kućni matrijarh, donela je odluku da ću ja učiti engleski, a moja mlađa sestra francuski.

Shodno tome, ekspeditivno sam upisana u komšijski Institut u Jovanovoj i to je, što se Bake ticalo, bila završena priča.

Neću da grešim dušu - dugo sam bila sasvim zadovoljna izborom jezika, pogotovo kad mi je sestra pokazala kako se neke reči u francuskom pišu.

Ali, onda sam se susrela sa Magom i priznajem, bilo mi je žao što ne mogu da ga čitam u originalu.

Le jardin

Des milliers et des milliers d'années 

Ne sauraient suffire 
Pour dire 
La petite seconde d'éternité 
Où tu m'as embrassé 
Où je t'ai embrassèe 
Un matin dans la lumière de l'hiver 
Au parc Montsouris à Paris 
A Paris 
Sur la terre 
La terre qui est un astre.

Pre par dana mi je bila dvadesetogodišnjica otkako sam samostalno, uz pomoć ključa odredio svoju prvu vrstu. Može biti da sam ih i nešto duže posmatrao, no, najstarija zabeležena identifikacija odnosi se na crnoglavu grmušu i nosi datum 23.4.1991... i još se sećam tog trenutka :)

  Da li je slučajnost da se na Savindan, 27.januara rodio Lukijan Mušicki, vladika, prosvetitelj, pesnik, poliglota...? Verujem da nije. Velikan koji je bio ispred svog vremena, a o njemu se tako malo zna! Nema godišnjicu, retko se spominje njegovo ime, sem u rodnom Temerinu u kojem odnedavno ime Lukijanovo nose kulturni centar, srednja škola, izviđačka organizacija. Ispred opštinskog zdanja postavljena je bista Lukijana Mušickog. Povodom 233 godine rođenja, KIC “Lukijan Mušicki“ 11.februara u Temerinu će upriličiti veče “Lukijan Mušicki i 21.vek”- govoriće dr Sava Damjanov, dr  Šandor Pal i studentkinje književnosti Korana Milanko i Margita Tot. Biće otvorena izložba fotografija i dokumenata o Lukijanu Mušickom.