I odmah ograda i pojašnjenje:

 Ovo nije nikakvo osporavanje zasluženosti  titule svjetskog prvaka za fudbalsku reperezentaciju Srbije do 20 god. (čak naprotiv) , pošto lično smatram, iako je moje mišljenje skroz irelevantno, da ju je ona više nego zaslužila uloženim trudom, stavom  i pokazanim kvalitetom.

Ovdje je riječ o metodama analize “sporne“ situacije, odnosno diskusiji koja se povodom nje povela na freehendovom blogu.  Kao što sam tamo naveo ovo je čisto stvar tehničke problematike i etike.  A pošto sam već posegao za tom teškom sintagmom, onda moram i da  se do kraja ponašam u skladu sa normama koje ona nameće.  I da priznam da vjerovatno nisam bio u pravu u svojoj prvoj procjeni.

Pratio sam pred kraj godine raznorazne manje ili više tradiocionalne izbore za sportistu godine u Republici Srbiji. Uglavnom su mišljenja bila nepodeljena, za najbolju je proglašavana Milica Mandić, jedina zlatna reprezentativka Srbije na Olimpijskim igrama u Londonu. Jedan od retkih disonantnih tonova je bio tekst u Blicu koji je postavio pitanje da li dovoljno cenimo Novaka i zašto on nije proglašen makar kao ko-najbolji, zajedno sa Milicom.

Ono što fali u svim tim izborima jesu naši paraolimpijci. 

Eh, da... Evo dozivesmo i to da nam se olimpijada odrzava u komsiluku i da mozemo iz prve ruke, a nekoliko puta i iz nulte (direktno sa borilista) da iskusimo tu najvecu, najmasovniju i najznacajniju sportsku manifestaciju koja se odrzava na ovoj napacenoj planeti...

Doziveti olimpijadu u susedstvu i biti na neki nacin i deo nje je stvarno fantastican osecaj. Lako je biti cinican i sarkastican i pljuvati da je sve to samo 'hleba i igara' ili iskljucivo uzurpacija velikih kompanija i jos vecih mocnika. Ali kad na potezu od sto metara vidite pripadnike sto nacija koji su dosli da bodre svoje sportiste, ali i da se druze, upoznaju, osete tu atmosferu, vide na svakom koraku pet spojenih krugova, stvarno stalno nasmejana i srdacna lica hiljade volontera, i jedno iskreno dobro raspolozenje koje se oseca u vazduhu, ljudima ostaje samo jos da im se oci konstantno vlaze...

[Твој мали чин много значи друштву]

„... ако помогне некоме, ако учини да макар један клинац
окрене број ChildLine-а, онда је вредело."
Герет Томас

Герет Томас је седео у бару. Један од најбољих рагби играча света, човек који је преко сто пута победио у дресу Велса, више него иједан Велшанин икада, и као капитен водио тај тим до прве Гренд Слем победе после 27 година, чекао је своје ортаке из клуба.

Братство је оно што је Герета вукло ка рагбију, једином спорту који захтева неуморно подметање незаштићеног тела за своје саиграче. У рагбију се, више него у било ком другом спорту, инсистира на клупском братству. У рагбију и најслабији може бити преко потребан. У рагбију, више него у било ком другом спорту, постоји страст за братским везивањем. Заједничка опијања, туче, доигравања у мувању девојака... Осећај братства га је држао када је ломио оба рамена, кук, надлактицу, пет пута ломио нос и изгубио осам зуба.

Uvod

WingTczun (izgovara se VingČun) potiče iz južnog Šaolin manastira. U posebnoj sali Wing Tczun Dim (sala večitog Proleća) su trenirali samo najiskusniji manasi borci i razmenjivali borilačke tehnike.

Stil je postao poznat tek pošto je manastir Šaolin izgoreo (oko 1700 g.), a ime WingTczun je generacijama u   tajnosti prenošen u familijama i klanovima. tokom pedesetih godina je postao dostupan široj publici u Hong Kong-u.

Dve forme:

Fizička forma koja trenira snagu,fleksibilitet i opšte zdravstveno stanje. Pored toga uči udarce neverovatne snage

*P.K. - Političarski klub

Kažu da u Srbiji bar pola stanovništva navija za Crvenu zvezdu. U dva najpopularnija sporta, košarci (duže) i fudbalu (unazad nekoliko godina) nema CZ (Crvena zvezda, sram bilo onoga ko pomisli drugačije) nema neke rezultate. Tačnije potpuno je inferiorna u domaćim takmičenijma dok je u evropskim beznačajna i slaba i izaziva čak i kod navijača u boljem raspoloženju podsmehe i sprdnju. Između dve sezone rukovodioci kluba-klubova se junače i najavljuju pohode na titule, Evropu i šta sve ne.

Posle prvog susreta sa realnim stanjem (prve dve, tri utakmice) ti isti rukovodioci zaboravljaju svoja obećanja, pominju neke objektivne okolnosti i subjektivne slabosti, prodaju dva, tri igrača, smene nekolike trenere i kažu: „Sledeće sezone dolazimo mnogo jači i uzimamo titule , haramo Evropom, naše ime će biti poštovano svuda...." To se ponavlja već godinama. Navijači, i sopstveni i protivnički, klub zovu , u zavisnosti od sporta , KK ili FK „Sledeća sezona".

(Arnold Strongman Classic 2018)

Island je ponovo zemlja u kojoj živi najsnažniji čovjek na planeti.

Osobina koja mi se možda i najviše sviđa kod Iraca je ta što su bez kompleksa. Nema te stvari koja njima prija a koju oni ne bi uradili zbog blama.

Žena može da bude krupna do odvratnosti, ali joj to neće smetati da uveče obuče top i mini suknju. I naš doživljaj prema njima se menjao kako je vreme prolazilo, tj. kako smo upoznavali irsko društvo, tako da nam je sve to postajalo simpatično pa su i sve te debeljuce odjednom delovale nekako cool.

Ako Irac vidi da ne znaš nešto, bilo šta, neće ti reći neku od onih floskula svojstvenih našem podneblju, kada se