Igrom nenamernog slučaja sam namerno došao u posed ovog kompleta knjiga. U pitanju je rečnik svih znanih (i neznanih) umetnika sa celokupnim svojim repertoarom. Pored toga što sadrže biografiju umetnika, tu su i galerije gde se nalaze izložena dela umetnika kao i aukcije i cene za koliko su pojedina dela prodata. Jednom rečju sve što je vezano za umetnika. Jezik je engleski. S obzirom da sam pročitao šta me je interesovalo od ovih 20608 strana. Rešio sam da doniram ovaj komplet nekome ko će više i pametnije da ga koristi od moje malenkosti a ja da oslobodim metar prostora u ormaru za nove stanovnike.

Bila sam VI razred osnovne škole kada mi je umrla mama. Pet meseci nakon njene smrti došlo je vreme da se proslavi još jedan Međunarodni dan žena mada, sudeći po načinu na koji se taj praznik obeležavao u mom neposrednom, školskom okruženju - čovek bi lako mogao pogrešiti i pomisliti da se radi o Međunarodnom danu mama.

Pisani zadatak iz srpskog jezika imao je prigodnu temu: "To su oči moje majke".

Koje oči čije majke, mater vam hebem - razmišljala sam dok sam blejala u svesku za pisane zadatke. Bila sam besna. Još uvek sam, valjda, bila u onoj prvoj od pet emotivnih faza procesa kroz koji prolazi svako ko se bori s nekim gubitkom.

Da nam je školstvo u onom drugom organu kojim se gloginje mlate, a koji nije guzica, to svi znamo. Naročito ako imamo dete školskog uzrasta. Nema potrebe na to više trošiti reči, naročito ne nakon vesti da koga kadije ne nauče na mostu, naučiće ga na ćupriji. Samo se niko u toj priči ne pita zašto onda uopšte maltretiramo decu da pre podne idu u školu u kojoj neće ništa naučiti, ako već imaju opciju da uveče idu u školu u kojoj će nešto, kao, naučiti? Ispada da je ideja da deca u školi, učenju i školskim aktivnostima treba da provedu 16 sati dnevno, kao u Južnoj Koreji. Vidim da su se HAGVONI i kod nas zapatili.

 

 

Елем, на огласној табли Гимназије у Лебану дочекало нас је обавештење, тачније оставка директора.

Занимљив почетак радног дана. Нисам из Лебана, радим у Гимназији већ три године, упознао сам дивне и мање дивне људе, али

 

"Зоран Ђинђић је био наш Феликс, летео је и када је падао, само што нисмо имали довољно слуха да у падовима видимо лет!"

 

 

 

Инспирисан човеком који је симбол покрета, јасне визије, прецизне мисли и неисцрпне идеје о узлету, о неопходности промена и усавршавања, ученик Гиманзије у Лебану освојио је треће место на такмичењу "Беседе Зорану у част".

- zovi ga

U ponedeljak uveče, pred zgradom koju dele O.Š. "Đuro Strugar" i "Politehnika" - škola novih tehnologija jedan bolesni um polio je kantom fekalija zamenika direktora "Politehnike".

Neki od vas možda su čitali o tome u nekim novinama, (<<<<3 linka) ili su možda naleteli na Kurirovu (treba li da se iznenadimo?) senzacionalističku verziju ove vesti.

Kako god, ovaj događaj bio je povod zaposlenima "Politehnike" - škole za nove tehnologije, da napišu saopštenje za javnost.

Pošto me je naša draga blogokoleginica, uninamama, zamolila - prenosim vam dotično saopštenje.

Za one koje mrzi da otvaraju linkove, evo copy/paste teksta:

 EDIT: Posle dobronamerne primedbe, tekst na blogu je malo skracen, ali na linku je i dalje celo saopštenje - za one koje to zanima.

 

 

         Dok ne stupi na snagu 18-a po redu reforma školstva, dok ne pređemo put od Strategije do konkretnih mera, mi ne dangubimo. Ko to mi? Biblioteka plus, Clio, Zoran Hamović, srpske srednje škole, bibliotekari, profesori filozofije, srpskog, istorije i građanskog, psiholozi, nindže i džedaji:)

Smrt novinara i urednika RTS-a Miće Orlovića ne pobuđuje samo tugu zbog gubitka jedne izuzetne ličnosti, kao i žal za vremenima kada su kultura i kućno vaspitanje bili jača strana naše stvarnosti. Odlazak u večnost još jedne novinarske legende neminovno postavlja i pitanje o izgubljenom gospodstvu Radio Televizije Srbije, o profesionalnom srozavanju javnog medijskog servisa.

"Ana Karenjina" nalazi se u lektiri za drugi razred srednje škole, dakle predviđeno je da je čitaju šesnaestogodišnjaci. Uopšte ne ulazeći u to da li i koliko klinci sad i čitaju lektiru, ili umesto toga odgledaju film ili ni toliko, pokušavam da raspetljam šta sam ja sa šesnaest godina mislila i na koji način sam razumela Anu. I odgovor je – ništa i nikako. Ana kroz svoju aferu sa Vronskim upoznaje strast, upoznaje sebe kao ženu.

******