Pršti pršti bela staza, evo Deda Mraza, a s Deda Mrazom, kako i dolikuje, dolaze i silne zimske čarolije.

Tako meni pre neki dan, preko deteta, stiže ponuda škole za Novogodišnju žurku - program za niže razrede. Dakle, ne pozivnica da dođem na novogodišnju priredbu, pa da se divim kako su i šta deca sve u prvom polugodištu naučila i savladala, pa sad prikazuju, nego bukvalno PONUDA da dete prisustvuje Novogodišnjoj žurci. U školi. Za pare.

Cena - prava sitnica: 550,00 dinara za dva sata. Što će reći da roditelj koji prima prosečnu platu u ovoj zemlji Dembeliji mora da radi više od dva sata, e a da bi zaradio za dva sata Novogodišnje žurke svog deteta. A oni koji rade za minimalac, moraju da rade i celih pet sati za ta dva dečija sata.

„Najveći neprijatelj znanja nije neznanje, već iluzija o znanju." Stiven Hoking

Već evo dva dana po komentarima u žutoj štampi i delu internet zajednice možemo videti kako se nižu salve... hm., da li je „gluposti" preteška reč?... oko testova opšte informisanosti koji su zadavani na prijemnom ispitu za neke studijske programe Filozofskog fakulteta ( npr. vest ). Slušajući sve to, pitao sam se koja će biti sledeća senzacionalna vest koju će se pojaviti po ovim medijima. Na primer, da li će možda sledeće lekare uzeti na zub, pa onda objaviti naslov „LEKARI NA KLINIKAMA UBADAJU LJUDE IGLAMA", a onda za tim uslediti tekst o postupku davanja injekcija i lavine komentara u kojima će se autori komentara sablažnjavati nad tim svirepim postupkom, porediti veličine igala koje se koriste u različitim klinikama i za različite injekcije i pozivati na linč cele medicinske struke i prekid takvog „strašnog nasilja" nad pacijentima. Zamisli...

Има још неких пола сата до краја овог првог дана новембра месеца. Прелетела сам нетом у потрази за чланцима, фотографијама, освртима и уопште, пригодним текстовима...1. новембра 1918. године Прва српска армија, на челу са Петром Бојовићем, је ослободила Београд.

Zadnje vreme došlo kad sam osetio poriv da gledam Ono kod One Oprolećovane. I ne samo da sam gledao, nego sam gledao u društvu, uz meze i piće. Odavno nisam gledao nešto ako smehotresno! Da nije tragično. Počelo je tako što su muškarci gledali a žene bile u drugoj sobi ali smo se tako slatko i neprestano smejali da su nam se očas pridružile.

Kada kliknete na "pošalji komentar" pa se ništa ne desi, verovatno imate ili problem sa internet vezom ili sa autorom bloga na kom ste želeli da činodejstvujete.

Ja nekako mislim da je kod mene ova druga situacija u pitanju. Pažljivo izučavavši žitija Prepodobnog Virtuelnog Vasilija Mirotočivog, dođoh do spoznajne iluminacije da treba  (u nedostatku drugih opcija) ovde da okačim ono što je Onome namenjeno. Jer - (nekako, svakako, svakojako)... Reč mora da nađe put

Dozvolite mi da vam predstavim jedan svoj komentar, u malo proširenom (i, ovaj put - neizbrisivom) izdanju:

- Srpski brend - lenjost i neznanje
- Studenti brkaju ćirilicu i latinicu
- Intelektualci postali prilagodljiva i kvarljiva roba
- Nema nastavnog i naučnog kadra za više od dva dobra univerziteta
- Ovde je najgore biti uspešan, jer to ističe osrednjost drugih
 - Mladi ne znaju da misle jer su ih u školi kažnjavali kad to čine

TEKST
- Na našim univerzitetima

Ovaj blog je uprošćena verzija jednog predavanja koje sam pre oko mesec i po dana održao na Matematičkom Institutu SANU, a par nedelja kasnije u jednom privatnom klubu. Ovih dana sam hteo da ga arhiviram, pa sam pomislio da bi možda bilo zgodno da ga prigodno doradim i objavim ovde, hoping against hope da je na Blogu još uvek preteklo nešto čitalaca koje bi ove teme mogle da zanimaju.

dodeljena

Zove me sestra pre neki dan sva u šoku, kaže - imali su roditeljski sastanak kakav do sad nikad nisu imali. Čitala im učiteljica na sastanku odlomke iz nekog "zakona". Otkad to na roditeljskim sastancima čitaju zakone, i kakav je to novi zakon, pita me.

Pojma ne znam, kažem, ne verujem da je zakon, mora biti da je nekakav podzakonski akt. Šta su čitali?

Pa, kaže sestra, nešto o ocenjivanju, o tome kako pismeni i kontrolni zadaci ne smeju biti više od dva puta nedeljno, kako deca na početku godine treba da se testiraju da im se vidi "startna pozicija", pa posle da im se prati napredak... i sve tako nešto čudno, što dosad nikad nije bilo.

Završim razgovor te odem na sajt Ministarstva prosvete, i tamo nađem Pravilnik o ocenjivanju učenika u osnovnom obrazovanju i vaspitanju,

Krenem da čitam, a uspomene samo naviru...