U zemlji Srbiji direktor škole je nešto najsličnije bogu na zemlji. Ta veoma udobna zavidna pozicija jednog čoveka u instituciji koja je od značaja za mnogo šta, uvedena je zaslugom nekakvih 250 individua u takozvanoj narodnoj skupštini, ali je to druga i dugačka tema. Ali i bog ume da bude pakostan zajedljivac, u hrišćanstvu bi Job mogao da kaže koju o tome, a u mojoj priči profesor Veljko Čobanski ima baš tu ulogu.

Meni je Čobanski predavao biologiju u vreme kada se IV gimnazija zvala OOUR "25. Maj", i meni je taj čovek ostao u lepom sećanju. Nastranu što me je bilogija

Koji god gimnazijski profesor, bilo da predaje istoriju, fiziku, matematiku, hemiju ili filosofiju, o kašiki ili bilo čemu drugom ne može da održi ubedljivo predavanje iz svoje predmetne oblasti i da jedan nastavni čas veže svu pažnju svojih učenika, tome bi bilo bolje da potraži kakvo drugo uhlebljenje.

Данас је преминуо мој некадашњи одељењски старешина. Предавао ми је математику, сагоревао је на часу – није штедео ни себе, ни нас. Није ми био један од омиљенијих наставника, јер ми ни математика није била омиљени предмет. Једном сам плакао, толико ме је разљутио да сам плакао све време на путу од једне до друге школе, јер нисам имао стрпљења да сачекам педагога који је био у другој школи. Хтео сам истог часа да тужим наставника. Био сам седми разред, идем путем – а суза сузу стиже, јецам. Ево, сећам се тих суза и данас, али правог и ваљаног разлога за моје хистерично понашање и излив беса не успевам да се сетим. Још увек памтим његове рецепте исписане након неуспелих домаћих задатака: 3x1 вежбање дневно, пре оброка. Био је бескомпромисан. Забранио нам је да му ма какве поклоне доносимо. На крају осмог разреда, када смо изразили жељу да му поклонимо нешто за успомену, рекао је: „Мени је највећи поклон да положите пријемне испите и упишете жељене школе.” Тако је и било. Донео је преко сто ружа из сопственог ружичњака како бисмо сами направили букете за наставнице и другарице. Био је духовит. Био је посвећен свом послу. Били смо му последња генерација. Радио је са нама као да је био на почетку свог радног века – пун ентузијазма, наде, енергије. Тада нисам успевао да разумем његове методе – а из данашње перспективе бивају ми све јасније. Човек је покушавао да изгради систем који није постојао. Био је један од највећих радника које сам имао прилике да упознам. Сад разумем. Човек се читав свој радни век борио са ветрењачама. Недавно сам га срео. Рекао сам му да радим у школи, да сам сад са оне стране катедре. Само што није заплакао. Потапшао ме је по рамену, и, готово посрамљено, али одлучно, посаветовао: „Молим те, штеди се, штеди се колико год можеш. Не вреди, не вреди...”