„...па слепило није прелазно, Није ни смрт, па на крају сви умремо.;-”

Ж. Сарамаго: „Слепило”

Пита се пита министар просвете да ли професор географије треба да има исту плату као лекар. 

Питам се питам да ли министар просвете треба да заступа интерес професора или лекара.  

Још једна (ре)ФОРМА чека прваке, петаке и ученике гимназије – најављена као суштинска промена образовне парадигме, обучени наставници два дана ин виво и један дан онлајн, што би се код нас рекло – увече прелиста, ујутру заблиста. Ко се снађе, снашао се, ко се није снашао зар је и битно, испиши све петице на крају, биће свима потаман. Имамо и нове предмете, звуче сјајно: Језик, медији и комуникација, Појединац, група, друштво, Здравље и спорт, Образовање за одржив развој, Примењене науке, Уметност и дизајн – шта тачно значе, то ћемо видети, а чему служе јасно је свима: куповини социјалног мира. Дакле, те предмете неће држати најкомпетентнији наставници, нити наставници који су имали сјајне резултате, нити они који имају искуства са пројектном наставом, већ наставници који су технолошки вишкови. У предводу: без икаквих критиреријума ка светлијем образовању. Али, да не дуљим, о реформама сам већ много писао, покушавао да учествујем, не вреди.

Moglo bi i "diplomirani blogeri", ukoliko preferirate studije istorije, novinarstva ili političkih nauka. A, opet, možda "blogeri umetnici" i "teoretičari blogeri", ako su vam fakulteti umetnosti više prirasli srcu. Na kraju, sve to nije toliko ni bitno, pošto izgleda da baš svi putevi koje prelaze novopečene struke na ovaj ili onaj način umeju da budu prilično trnoviti. Mislim, to kako od podviga nekolicine entuzijasta vremenom postaju nešto što se izučava na različitim nivoima školovanja, počev od onih nižih, preko srednjih, pa sve do viših i visokih.

 (Men' s Athletic Club)

 Da li znate kako izgleda kada krenete na susret sa nekolicinom ljudi iz svoje generacije  posle ko zna koliko proteklih dana?

 U borbi sa sopstvenim predrasudama i mislima koje se cesto zalete ka tome da ce mi negde biti dosadno, dolazim u Sansu.Ima nas dvadesetak.Vrlo brzo shvatam da sam u izdvojenom svetu van vremena gde svi prisutni nose sa sobom neku divnu energiju.Razgovaramo lako i bez trunke naprezanja.

 Devojke(zene) izgledaju sjajno, lepo obucene, doterane, muskarci svi do jednog kul, smekeri.

 Oko ponoci  zatvara se Sansa, ocigledno vise nema