pošto su, više-manje, sve priče između nas već ispričane, i ne znam šta bih vam pričao a da ne nerviram i ne smaram ja vas, kao i vi mene, počeću da vam pričam dedine priče, Приче српског официра Покрета отпора odsada, pa kada nekada u budućnosti završim.

razgovaram sa jednim našim profesorom srpskog jezika i književnosti o tome kako država smara svojim sistemom mlade ljude, kako ih puni masom nepotrebnih, i u budućem životu i u budućoj profesiji, beznačajnih informacija. i ne samo što ih puni masom nepotrebnih informacija nego još čini te mlade ljude da se osete poraženima, nesigurnima, bez samopouzdanja, praktično da budu slomljene jedinke pred, često, najobičnijim kompleksašima i neuspešnim osobama, nesigurne jedinke što će potom biti blagodarne državi ako uspeju do dohvate neku mrvicu kada, i ako, padne s astala.
dakle, ne stvara se aktivan, samomisleći, snažan, samopouzdan personal, već ništavan, jadan, samoporažen, samozaplašen. 

"pa sam se začudio koliko klinci slabo poznaju nacionalnu istoriju, geos, umetnost, bogoslovlje - to u grčkoj, turskoj, kipru, izraelu...; nema šanse da bi prošli državne ispite, a kamo li da bi reprezentovali svoju zemlju strancima; no to je delimično i sistem kriv, i dalje se potenciraju neke anahrone i vanvremene smaračine od marksističke ekonomije, masivne, nepotrebne, nejasne definicije, te društveno uređenje, tek da vidiš koji je to smor;"

Почело је друго полугодиште и званично. У Војводини још пре три недеље, а у остатку Србије јуче.

Ближи се полако и полагање завршних испита за основне школе у јуну на територији читаве Србије. У многим школама припремна настава за ученике осмог разреда почела је још у првом полугодишту.

Тамо где није почела припремна настава, сада је прави тренутак јер треба тај посао почети на време. (Ниједан наш принц или принцеза, ма колико год паметни били, не могу се спремити за полагање у последњих неколико дана пред испит.)

Napoleon je još za vreme Direktorijuma, već od svojih prvih značajnijih vojnih uspeha u Italiji bio viđen - usled stalnog smenjivanja izbornih uspeha jakobinaca i rojalista što je proizvodilo unutrašnju nestabilnost - kao stabilizator prilika, prvenstveno od strane krupnog građanstva. Stoga je „njegov" državni udar tzv. 18. brimera najentuzijastičnije podržalo upravo krupno građanstvo - ona sintetička sila koja je, obzirom na mesto u društvu, pokušavala da posreduje između sila akcije i reakcije (Revolucije i Restauracije), zalažući se zdušno da revolucija pređe u stabilan poredak, prvenstveno težeći da zaštiti sopstvena imovinska prava. Imućni slojevi, umorni od tolikih prevrata i strahova, tražili su jakog i sposobnog čoveka koji bi ih mogao zaštititi od ponovnog početka revolucionarnog procesa, ali i od povratka monarhije i njene ultrakonzervativne aristokratije koja bi mogla imati sopstvene posedničke zahteve, te su ovog čoveka pronašli u Napoleonu Bonaparti.

Damir Karakaš, pisac, u jednom intervjuu između ostalog veli: … da je patriotizam zadnje utočište ološi. Nije prvi a ni poslednji koji je to rekao a ja bih to dopunio: I nacionalizam koji proizlazi iz tog patriotizma, ne pravog, istinitog, kojim se ne maše. Prave patriote se dokazuju delom kada i gde treba. Za mene je jedan od najvećih patriota u istoriji bio Dimitrije Tucović, socijalista, borac za ljudska prava i dostojanstvo, iako protivnik monarhije, među prvima je krenuo u borbu za svoju zemlju i narod protiv austrugarskog okupatora. Poginuo je na poćetku rata 1914

Памтите сигурно, ту негде између својих осам и дванаест година, наши су клинци променили мишљење о нама -- људима рођеним шездесетих -- прелазећи притом кратак пут од заблуде да ми ходамо по води до закључка да су они много паметнији од нас.

Ми се тешимо да је и ово потоње заблуда, можда (!) и већа него она претходна, али, нажалост, маторци, имам лоше вести, клинци су у праву. Не, није ово само неко моје лево мишљење, већ је лако доказиво тврђење, подупрто педагошком науком и, нарочито, њеном праксом.

Za vreme Bonapartinog boravka u Egiptu stvari se u metropoli komplikuju na unutrašnjem planu jer jakobinci ponovo pobeđuju na izborima u aprilu 1799. godine, a u međuvremenu je Francuska širom Evrope pretrpela niz poraza u ratu protiv druge protufrancuske koalicije evropskih monarhija. Popularnost Direktorijuma je usled svega toga bila veoma niska, te Bonaparta odlučuje da je vreme za akciju kojom bi sebe predstavio kao stabilizatora prilika i faktički preuzeo vlast u zemlji. U pozno leto 1799. godine se vraća iz Egipta u metropolu na svoju ruku, bez eksplicitnih pisanih naređenja za takav čin (Direktorijum ga je preplašen pred mogućnošću spoljašnje invazije i sâm mislio pozvati, ali ova naređenja nisu došla do njega).