- zovi ga

U ponedeljak uveče, pred zgradom koju dele O.Š. "Đuro Strugar" i "Politehnika" - škola novih tehnologija jedan bolesni um polio je kantom fekalija zamenika direktora "Politehnike".

Neki od vas možda su čitali o tome u nekim novinama, (<<<<3 linka) ili su možda naleteli na Kurirovu (treba li da se iznenadimo?) senzacionalističku verziju ove vesti.

Kako god, ovaj događaj bio je povod zaposlenima "Politehnike" - škole za nove tehnologije, da napišu saopštenje za javnost.

Pošto me je naša draga blogokoleginica, uninamama, zamolila - prenosim vam dotično saopštenje.

Za one koje mrzi da otvaraju linkove, evo copy/paste teksta:

 EDIT: Posle dobronamerne primedbe, tekst na blogu je malo skracen, ali na linku je i dalje celo saopštenje - za one koje to zanima.

         Dok ne stupi na snagu 18-a po redu reforma školstva, dok ne pređemo put od Strategije do konkretnih mera, mi ne dangubimo. Ko to mi? Biblioteka plus, Clio, Zoran Hamović, srpske srednje škole, bibliotekari, profesori filozofije, srpskog, istorije i građanskog, psiholozi, nindže i džedaji:)

"Ana Karenjina" nalazi se u lektiri za drugi razred srednje škole, dakle predviđeno je da je čitaju šesnaestogodišnjaci. Uopšte ne ulazeći u to da li i koliko klinci sad i čitaju lektiru, ili umesto toga odgledaju film ili ni toliko, pokušavam da raspetljam šta sam ja sa šesnaest godina mislila i na koji način sam razumela Anu. I odgovor je – ništa i nikako. Ana kroz svoju aferu sa Vronskim upoznaje strast, upoznaje sebe kao ženu.

******

Može ona...to i čini...da postavlja astrofizčkokosmičke fenomene, da šeruje zanimljive tekstove, pozive za duboko ljudsko reagovanje...može da se posadi na glavu...aja! Ne treba njoj moja niti bilo čija odbrana, ume ona i odlično zna kako da se postavi, kako da odgovori...da komentariše...civilizovano, kulturno...ne otvarajući padobran da bi se spustila na kaljav nivo. Pa zašto onda ja...?

Iako sam se davno manuo komunikacije sa zidom...sa zidovima, ne mogu da svarim imbecilnu tupost i umnu zaglavljenost, neukost i neobrazovanost,

Ima li povratka? Ne baš. Ovde se deca ne vode u teatar, ne slušaju ništa osim najgore muzike, i ne gledaju ništa osim najgoreg tv treša, dok stariji nalaze zadovoljstvo u sveopštim prepucavanjima, jeftinim turskim serijama, ljudskoj zlobi koja nas je ugušila...

- Imate li vi još dece? - upitala nas je doktorka kod koje smo prvi put došli kada je naša ćerka napunila tri godine.
- Nemamo - odgovorili smo.
- Pa šta čekate, ko će da se brine o njoj kada vi umrete?
-------
Kada imate dete sa posebnim potrebama, nemoguće je ne razmišljati o tome. Šta će biti sa njim/njom posle nas? I vaša glavna preokupacija postaje osposobljavanje deteta za život.
Otac sam deteta kojem nisu davane velike šanse za samostalan život. Nikada nije imala formalnu dijagnozu, osim one "usporen psihomotorni razvoj". Iza nas su godine borbe, vežbi, rada, lekarskih pregleda, analiza. Radili smo gomilu analiza, od kojih je svaka bila biti ili ne biti.

Pre neki dan, televizor je konstantno upaljen, moj sin je to nasledio od babe, moje majke, u nekom filmu zakačim skoro sam kraj. Dve budaletine, šalabajzeri, mudroseri, šumideri...i jedan od njih kaže onom drugom: Kako ono reče Konfučije, život je sranje a onda umreš. Upiš'o sam se od smeha! Posle mi sin kaže da je bilo još: I onda si duuuuugo mrtav...

Tja! Prođe ovih nekoliko dana a meni to u glavi i nešto se mislim: Okreni, obrni, ima tu nečega!

Da mi je život sranje, bar dvaesepet godina unazad, sranje je! Jednom, ima tome nešto više od šest godina, sam skoro umro, umreću svakako a ka'ću, ne zna se ali je sigurica...uostalom svi ćemo! DakleM! Život može biti sranje, dužeg ili kraćeg trajanja a onda umreš. Ipak!

Pola sedam ujutru, tek jedan iznad nule, ali jovanjski sneg se ubrzano topi... Krećemo niz Dunav, u Labudovo okno. Na domak peščare preleće nas „V“ sačinjeno od stotinak lisastih gusaka. One noće na vodi, pa se ujutru raspršuju ka poljima na kojima će se hraniti; no, glavnina odlazi u cik zore i ove što nas nadleću su neke zakasnele spavalice.