Znate onaj vic: Kako je nastala Škotska? Tako što su Piroćanci proterali trošadžije.

Kroz viceve, a i mimo njih, siroma Piroćance bije glas da su cicije. Potpuno pogrešno. Kao neko ko je odrastao pored tatka mi Piroćanca, tvrdim vam pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću - Piroćanci nisu cicije. Oni samo imaju jednu veoma arhaičnu, ali u ovo naše potrošačko doba krajnje pohvalnu životnu filozofiju koja bi se mogla sažeti u dve reči:

NEMA POTREBE.

To je rečenica uz koju sam odrasla.

A to je, očigledno, i ideja vodilja ovogodišnjim maturantima iz Pirota, koji su odlučili matursko veče proslaviti u majicama i farmerkama (LINK). Razni motivi se citiraju kao objašnjenje, te hoće da poštede roditelje troška, te hoće da prikupe novac u dobrotvorne svrhe... A ja vam kažem: to je sve magla iza koje se krije duboka životna filozofija Piroćanaca, a koja glasi: NEMA POTREBE.

Nakon finske bajke vreme je za srpsku basnu. Elementi su preuzeti iz Strategije o obrazovanju u RS do 2020. godine, iz onog dela koji opisuje trenutno stanje stvari, kada je o kvalitetu osnovnoškolskog obrazovanja reč.

***

- Планови и програми су обимни и нефлексибилни, једнако се спроводе у школама с великим бројем ученика у разреду и у комбинованим одељењима.

- Концепт изборне наставе није разрађен нити добро постављен, по актуелним наставним програмима не постоји никаква могућност избора ни за ученике ни за саму школу.

Ima jedna zemlja u kojoj učenici polaze u školu kasnije (napomena: sa 7 godina), imaju manji broj časova, uživaju u tromesečnom letnjem raspustu, provode manje vremena u školi dnevno, skoro uopšte nemaju domaće, a tek retko imaju kontrole zadatke.

Ima jedna zemlja u kojoj su nastavnici cenjeni profesionalci, brzo dobijaju stalan posao, retko se evaluiraju, primaju prosečnu platu, imaju jak sindikat.

Ima jedna zemlja u kojoj su škole skromno finansirane, razvijaju sopstveni nastavni plan i program, istražuju i usvajaju nove tehnologije, nemaju razliku u postignućima učenika i nijedno dete ne ostavljaju na cedilu.

Ta zemlja nalazi se u vrhu top liste svih zemalja sveta po skoro svim merilima.

Dobrodošli u Finsku.

Taman kad pomislim da me u ovoj državi i od ove države ništa više ne može iznenaditi, iza ćoška me sačeka i po glavi opali neka nova nebuloza.

Kada sam na društvenim mrežama naišla na vest da je turistička inspekcija napisala prekršajnu prijavu profesoru istorije u OŠ "Despot Stefan Lazarević" zbog toga što se drznuo đacima čas održati na Kalemegdanu, kao i da ga je Prekršajni sud potom oglasio krivim zato što je "pružao usluge turističkog vodiča, odnosno informacije o kulturnoistorijskim karakteristikama lokaliteta grupi dece učesnika manifestacije 'Mala matura – veliko srce', a ne ispunjava propisane uslove iz Zakona o turizmu", prvo sam pomislila da je vest preuzeta s Njuz.net-a.

Nije.

Preuzeta je iz „Politike“, koja je objavila i sliku ovog "okorelog kriminalca".

  Značenje reči tolerancija je isto u svim jezicima i svim narodima.

Znamo li šta je tolerancija? Znaju li naša deca? Učimo li ih na vreme i tačno šta znači prihvatanje  osoba koje nisu iste vere, ne misle na isti način, imaju drugačiji politički stav ili se po bilo kom osnovu razlikuju? Učimo li generacije stasale posle nas nenasilnoj komunikaciji, uzdržanosti, prepoznavanju i izbegavanju konflikta i osuđivanju nasilnih oblika ponašanja ili

Vest da je petoro dece izbodeno ispred škole u centru Beograda, samo je potvrdila da su školska deca u Srbiji žrtve i akteri fizičkog i psihološkog nasilja, koje se kreće od verbalnog zlostavljanja, preko tuča, ranjavanja, do socijalne izolacije. Škole se naprosto guše u grubostima, a psiholozi upozoravaju da ni psihološko maltretiranje ne treba olako tretirati, jer njegova utopljenost u svakodnevnu komunikaciju zapravo govori o formiranoj i strukturisanoj kulturi nasilja. Za veliki broj dece zlostavljanje u školi nadovezuje se na zlostavljanje u kući i to je horor koji se svakodnevno dešava. To nije ništa neobično kada se zna da 72 odsto roditelja u Srbiji veruje da je „batina iz raja izašla" i fizički kažnjava svoju decu.

Jedan od najboljih delova mog posla jeste to što sam koordinator Chevening (Čivning) programa stipendiranja u Ambasadi.

Politički rad je, bez obzira na to što je veoma uzbudljiv, ponekad veoma frustrirajući - nekada protekne mnogo vremena dok promene ne postanu vidljive, ili dok ne počnu pozitivno da utiču na živote ljudi. Ali kada ste u prilici da nekoj mladoj, talentovanoj osobi pomognete da stekne bolje obrazovanje to ima trenutni efekat, kao i dugoročnu podršku planovima za karijeru.

Zbog toga sam veoma srećan što smo ove nedelje pokrenuli proces prijavljivanja za Chevening stipendije za 2013/14. akademsku godinu. Kroz ovaj program, sledeće godine će Vlada Velike Britanije za nekoliko srpskih studenata finansirati odlazak na master studije u Britaniju - pokrićemo troškove školarine, putovanja, viza, kao i životne troškove.

Beleška na margini: volim kontra-blogove. Ovo, konkretno, je kontra-blog  Kolinovom blogu "Teorija Zavere". Ništa slađe od negativne motivacije :-)

Iako je ovo u neku ruku kontradiktoran koncept, bilo bi interesantno napraviti predlog liste "resursa" (pre svega knjiga, filmova - ali u ova čudna eksponencijalna vremena zašto ne i informativnih portala, foruma, privatnih blogova - ili čak wiki stranica sa važnim konceptima - a na kraju krajeva, zašto ne i fizičkih lokacija - klubova, udruženja, itd gde se nešto interesantno dešava) za koje priložnici smatraju da su ključni ili bar dovoljno vredni da budu alternativa nekom ustaljenom "viđenju stvarnosti", posebno onom koji se forsira sa najvažnijih medija. Možda je čak alter-globalizam preuska reč za ovu namenu, iako mislim da nije loša kao neka vrsta usmerenja.

Има још неких пола сата до краја овог првог дана новембра месеца. Прелетела сам нетом у потрази за чланцима, фотографијама, освртима и уопште, пригодним текстовима...1. новембра 1918. године Прва српска армија, на челу са Петром Бојовићем, је ослободила Београд.

 Autor: prof. Davor Džalto

(delovi preuzeti iz istoimenog rada objavljenog u: Kultura, 135/2012, 20-27)

Obrazovni sistem u Srbiji je u, tako reći, procesu neprekidnih reformi već dugi niz godina. Reforme i izmene se dotiču svih nivoa obrazovanja, od osnovnoškolskog do visokog. Stalno poboljšavanje funkcionisanja obrazovnog sistema i menjanje onoga što se pokazuje kao loše ili neadekvatno se čini toliko samorazumljivim da nije ni potrebno argumentovati u prilog ovakvih promena. Svedoci smo da postoje pozitivni rezultati reformi koje su u visokom obrazovanju sprovođene u poslednjoj deceniji. Pa ipak, i pored svih reformi izgleda da odsustvuju adekvatni rezultati.