Bilo bi lepo, i za ove prostore i ove godine bi na osvežavajući način odgovaralo istini da moje dete uči

Srpski - hrvatski, crnogorski i bosanski jezik i književnost

A kao kompromis, za prvi strani jezik će odabrati

Engleski - američki, australijski, novozelandski i kanadski jezik

Čisto da ne bude zbunjeno.

 

Gost autor:  jamari

 

I, ako mislite da je za vas kasno, obratite pažnju na svoju decu. Oni sigurno nešto vole da rade više nego nešto drugo. Radite to zajedno sa njima, pomozite im da budu ono što žele i što mogu da postanu. Pomozite im da jednog dana znaju zašto su postali to što jesu.

 

1. SEPTEMBAR

Priredba.

Ma kakva crna priredba!

Poluorganizovano trčanje i skakanje dece uokolo odrasle balerine uz zaglušujuću buku nekakve unapred snimljene, kao, muzike (a klavir stoji pored, za ukras, nema ko da ga svira), dok se roditelji guraju u zagušljivoj sali bez dovoljno stolica, sve na škrge dišući i sve usput nagađajući ko je balerina? Učiteljica li je, učenica osmog razreda li je?

E, deco moja, da vam baba kaže... u moje vreme se, bre, znao red!

Tu hor, tu dirigent, tu klavir, tu pijanista/pijanistkinja, tu recitatorski par koji vodi priredbu, tu pionirska marama, tu Titova slika... Mir i tišina. Red, rad i disciplina. Unapred naučene recitacije od kilometar i po. Drug Tito jaše na čelu kolone uz usku stazu planinsku... i taj rad.

O koristi i šteti izučavanja nacionalne istorije počeo sam da razmišljam znatno pre nego što sam nabasao na Ničeovu knjigu " O koristi i šteti istorije za život" (Grafos, Beograd: 1990). Još kad sam počeo kritički da razmišljam o sistemu (obično bude oko 17-te godine, u mom slučaju 20, u mnogim slučajevima nikad) shvatio sam da je učenje istorije imalo za cilj da me ukalupi u mainstream matricu svake nacije – nama dobro a nikome zlo (zvanični moto grada Kraljeva). Sve nacije veruju u isti bullshit zen, da su kroz istoriju uvek bili pravedni, branili svoje a nikad želeli tuđe,

Svake godine u Srbiji se „ištancuje" najmanje 250 diplomiranih novinara. Tako mladi, zagrejani, oni upadaju u razne medijske kuće, nadaju se blistavoj televizijskoj karijeri. Ružičasto-tufnaste snove prekida neprijatna realnost - mladi novinari u Srbiji ne mogu da žive od svog posla. 

Tačnije, mogu, ukoliko rade na 2-3 mesta ili ukoliko žive kod mame i tate, a novinarstvom

Srbija je, konačno, sprovela do kraja barem jednu započetu reformu. Reformu obrazovnog sistema. On više ne postoji. Ko ima bilo kakvu sumnju u vezi toga mora da pročita ovaj tekst. Evo kako će Srbija postati zemlja nauke i tehnologije i lider u regionu za nekoliko godina.

Srbija ... godine 2011.

S vremena na vreme sebi postavim pitanje kakav bi bio moj život, da sam u nekom vremenu, kada je trebalo donositi neke važne odluke, izabrala drugačije. Sigurno vam je poznata ona metafora o viljušci, fork in the road, kad ima nekoliko paralelnih, ali različitih puteva i treba odlučiti i izabrati pravi. Ono kad treba doneti neku vrstu odluke, dobru ili lošu, ali koja će zauvek promeniti smer života kakav je bio do tada?! Često mislim o toj račvi na putu, i šta bi bilo da je izbor bio drugačiji.

Još dublje u kontemplaciju baca me upit šta bi bilo da sam tog letnjeg popodneva jedne davne godine, u jednom gradu na moru, bila samo malo upornija, kočopernija i hrabrija, i kako bi ta moja minorna akcija, (znajući, ustvari, moje roditelje, posebno oca koji je bio bolećiv prema jedinoj ćerki), sasvim promenila moj život. Bio bi to moj efekat leptira, a vreme bi posle reklo svoje.

 

- Srpski brend - lenjost i neznanje
- Studenti brkaju ćirilicu i latinicu
- Intelektualci postali prilagodljiva i kvarljiva roba
- Nema nastavnog i naučnog kadra za više od dva dobra univerziteta
- Ovde je najgore biti uspešan, jer to ističe osrednjost drugih
 - Mladi ne znaju da misle jer su ih u školi kažnjavali kad to čine

 

TEKST
- Na našim univerzitetima

O Debati na temu državni ili privatni fakultet, deo III

Obrazovanje nije naročito popularna tema. Ne privlači puno pažnje, ne donosi veliku dobit, biti učitelj ili nastavnik već odavno nije poštovano zanimanje. Ni političare, one „racionalne”, obrazovanje ne interesuje. Objasnio nam je to bivši ministar prosvete Gašo Knežević u Debati na TV B92 4. jula ove godine: „2% obrazovanje utiče na izbore, egzaktno mereno […] 2% na biračko telo utiče rešenje problema obrazovanja. Da li vi mislite da jedna racionalna politička stranka, bilo koja, da je uopšte interesuje obrazovanje? Mislim da je to tragedija.”