FLOW MY TEARS, THE POLICEMAN SAID je moja omiljena SF knjiga u kojoj Filip K. Dik gradi priču o  Džensonu Taverneru, poznatoj TV zvezdi koja se preko noći našla na naličju sveta, gde se borba za opstanak podrazumeva, a apsurd, diskriminacija i represija čine aplikacije sveg postojanja.  Sranje, košmar, horor od koga otpadaju uši, u romanu "Tecite suze moje, reče policajac",

Najdraža knjiga koju sam u knjižari "Beopolis" ikad kupila jeste knjiga "O Prtku" - priča o dečaku koji je mnogo voleo da prdi, a jednom je tako snažno prdnuo da je sam sebe lansirao na Mesec. Nikad neću zaboraviti koliko se moja pokojna baba danima smejala čitajući je, dok je napamet nije naučila... još uvek mi u ušima odzvanja taj njen iskreni, grohotan smeh. Držala je knjigu stalno pored sebe, u krevet je nosila,

Na Bliskom istoku se govori/lo "vidi Bagdad pa umri". Jbga, od kada su tamo Ameri napravili pičvajz može se lako desiti da odeš tamo i da se upokojiš pre nego što ga vidiš.

Nastavak kratkog putopisa iz pupka sveta – Istanbula, od subote jednom od tri evropske prestonice kulture za ovu godinu.

za novo lice bloga:

nova grupa, novi spot...

Jutros tačno u 9.00 rođen je novi blog u verziji 3.0. Sada ide onaj teži ali i zanimljivi deo posla, otkriti šta nam se sve nudi a bogami i šta nam je ukinuto. Ovo je moj treći početak (dokle bre više :-) ).  Dragi blogeri, srećno vam istraživanje! Treba sad preživeti navalu komentara. Čestitke i Tajanstvenoj urednici i njenom timu. Ne bih voleo da sam u njihovoj koži sada.

PS. Nadam se da će verzija 4.0 biti u 3D-u

 

 

Novosadska punk rock grupa Atheist Rap je u novembru prosle godine objavila svoj peti album. Album Price matorih pokvarenjaka sadrzi jedanaest novih pesama i u znak zahvalnosti fanovima koji, evo vec pune dve decenije, prate ovu grupu - moze se skinuti besplatno sa web stranice firme CONVERSE. Iako rade vec 20 godina i uprkos nekim

Evo zgodnog naslova posle onog o kulturi komunikacije. To su kljucne reci teksta koji cu preneti, da ne bude zabune. Vec duze vreme razmisljam o toj fascinaciji cinjenicom da neko radi u inostranstvu, za koju ljudi misle:

a) da je dokaz kvalieta

b) da je onaj o kom se radi prodao dusu i identitet za pare 

Na stranu privatne fascinacije, ali pitam se da li institucionalizovane senzacije nastaju kao :

a) rezultat potrebe za senzacionalizmom

b) nipotizma i korupcije?

I dok se ja tako pitam, moj drug Boban pise o tome. Evo, procitajte i sami:

 

 

Opet ja o nacinu na koji razgovaramo, zato sto mislim da je vazan i mnogo problematican. Prosli put je bilo na temu profesionalne komunikacije izmedju lekara i pacijenta http://blog.b92.net/text/7951/Kultura%20komunikacije%3A%20pacijenti%20protiv%20doktora%200%3A0/ a ovog puta ce biti opstije.

Ako mi dozvolite generalizaciju, moje misljenje je da su u kulturi komunikacije Englezi nenadmasni. Neki bi to nazvali licemerjem, prikrivanjem sustine lepim recima i sl., ali to je ono sto omogucava kvalitetnu razmenu ideja i misljenja sa neistomisljenicima, tzv. debatu.

Na engleskim

 

Alan Gordon Partridge je fiktivni karakter televizijskog i radijskog voditelja u portretu engleskog komicara Stiva Kugana koji ga i tumaci, i koji mu je i udahnuo zivot - uz grupu saradnika na scenariju - prvobitno za BBC Radio 4 program "On The Hour". Karakter je izuzetno inteligentna parodija kako nekih britanskih sportskih komenatora starog kova, tako i chat-show voditelja i uopste small-time broadcastera odredjene generacije. Pojavljuje se u dve radio i tri televizijske sitcom serije kao i u nizu tv i radio specijala, ukljucujuci