Zadovoljstvo mi je ugostiti st.jepana.

Teze nabačene povodom neobjavljene ankete o kiču iz 2007.

1.

Kič najčešće nastaje kao posledica odluke stvaraoca da iznedri nesto umetničko.

To je kič odluka koja teško da će rezultovati ičim umetničkim, naprosto zato što umetnost niti umetniku veruje, niti za odluke umetnika haje. Desi se samo onda kad prosto ne može da se ne desi.

Stoga mi je uvek bila sumnjiva priča o mukama umetnika pred belim platnom ili nad listom belog papira. Kao, mora on

 "Tekstovi Smaka su idiotski. Čak mislim da je idiotski blaga reč. Da ne navodim sada primere, previše ih ima."

Diskusija na jednom blogu potakla me je da napišem par riječi i na ovu temu jer sam sasvim svjestan da među ljubiteljima i slušaocima (jugoslovenske) muzike postoji taj jedan, moram priznati, ruku na srce, dosta nepravedan i prenapuhan "mit o glupim tekstovima Smakovih pjesama" i potaknut jednim bestidnim komentarom (uvodni citat) jedne pretenciozne muzičke neznalice koja će, za razliku od Smaka - po svojim muzičkim djelima i uticaju na brojne pa i na svjetskom nivou značajne muzičare [poput Bojana Zulfikarpašića koji je kao pijanista dao možda najbriljantniji tribjut zvuku Točkove gitare i muzici Smaka na svom albumu "Xenophonia" (Label Bleu, 2006.)  u kompoziciji "Wheels" svirajući klavijaturama, potpomognutim gitarskim efektom distorzije, temu malo poznate ali među vrsnim muzičarima itekako poštovane i znamenite Smakove kompozicije "Maht-Pustinja" sa albuma Zašto ne volim sneg (PGP RTS, 1981)] trajno biti zabilježena u istoriji jugoslovenske i srpske muzike - ostati u muzičkom smislu upamćena samo u okviru svoje porodice i bliskih prijatelja (što je naravno za svako poštovanje ali nije opravdanje da se ostavljaju krajnje pretjerani, zlonamjerni komentari na račun radova zaista legendarne grupe). Naravno, srdačno ga pozdravljam i zahvaljujem mu što me je "inspirisao" da napišem ovaj tekst i nadam se da će, ukoliko ga bude čitao, proširiti svoja skromna znanja na tom planu.

Nekada je, s nostalgijom ćemo se sećati te izreke, papir bio trpeljiviji od ljudi. Danas Facebook trpi sve.

Da ne dužim - ulogujem se večeras tamo i vidim da je jedna moja studentkinja pristupila grupi „Da se crnogorski studenti tretiraju kao strani!!!!". Prevrnem očima na četiri uzvičnika u nazivu grupe, ali ipak odem da pogledam grupu, pošto mislim da pitanje prava na „budžet" jeste jedno od čvorišta koje treba razrešiti. Primetim da je još jedan od mojih FB-prijatelja i naših blogokolega član grupe. I onda pogledam „zidić" grupe i naiđem na ono čega sam se plašila od prvog trenutka.

Komentare prenosim bez lektorskih intervencija, samo uz izvesna preskakanja, skraćenja i izostavljanja imena autora:

nek studiraju na cetinju ,to su i trazili...

pa normalno necemo valda ta govna da skolujemo

jesu li ubacili ta 2-3 nova slova u rečnik? ^^ mislim da se od tog trenutka više nećemo moći razumeti ^^ a samim tim, naravno ako ima mozga u ovoj vlasti, izbaciti ih sa budžeta Srpskih fakulteta! nek idu na kosovo da studiraju kod braće šiptara! i onako su ih priznali bez po muke...

Proces kulturnog genocida najvećim delom  je završen momentom izbora Tomislava Nikolića za prdesednika Srbije. 

Finalni čin obavljen je izborom Aleksandra Vučića za njegovog naslednika, a sahrana Šabana Šaulića u Aleji zaslužnih građana  biće samo razmeđa između tragedije i farse, onad dva oblika istorijskih epoha koje se kod nas stalno smenjuju jednom u dva veka ostavljajući nekoliko decenija za normalan život i prosperitet. 

Da se razumemo, Šešelj nije uzrok - on je simptom i posledica moralno zapuštenog društva u kom su razni "Šešelji" kao takvi uopšte mogući. Ponekad čak i poželjni. Društva iz kog su amputirani solidarnost i stid, u kom se pristojnost tumači kao slabost, zločin isplati a bahatost smatra snalažljivošću i preporukom za institucionalno napredovanje.

Svako društvo koje nije u stanju da se razračuna i obračuna s vlastitim "Šešeljima" na kraju se, logično, i samo pretvori u rijaliti svinjac - u čijem se blatu zadovoljno valjaju njegovi "političari". Sasvim je logično da u tom svinjcu Šešelj najbolje pliva i da se u njemu oseća najprirodnije. Zato, još jednom, tema nije Šešelj - nego društvo koje ga je izrodilo, omogućilo i koje ga i danas toleriše, povlađujujući njegovoj pervertiranoj potrebi da nas iznova skandalizuje. Uostalom, šta bi preostalo od Šešeljevog jeftinog cirkusa da je on danas bio bojkotovan? Ili da ga je pred Hrtkovcima, umesto pedeset novinskih ekipa, recimo dočekalo najmanje pet hiljada iskrenih antifašista i antifašistkinja koji bi stali pred njegovu podnadulu mešinu i jasno mu poručili: Dalje nećeš moći!

Pre jedno šest meseci smo na ovom blogu raspravljali o pušenju i filmu. Ovih dana došlo se do novih dokaza o povezanosti filma i duvanske industrije.

Britanski Tobacco Control otkrio je dokumente koji dokazuju da je American Tobacco plaćao u proseku 3 miliona dolara godišnje filmskim zvezdama da bi reklamirali cigarete u svojim filmovima u vreme Zlatnog Holivuda.

Na platnom spisku se nalazi preko 200 glumaca uključujući i one najveće (Bob Hope, Henry Fonda, Gloria Swanson, Edward Robinson). Neki glumci su primali honorar i preko 150.000 dolara godišnje (Gary Cooper, Barbara Stanwyck, Spencer Tracy, Joan Crawford i Clark Gable).

Želim da se ovaj post shvati kao poziv da se narodu kaže istina o svemu, ništa ne idealizovati ni satanizovati, jednostavno ne lagati narod i omladinu radi uskostranačkih interesa.

Nije mi namera da ovo bude uvod u izanđalu raspravu o četnicima i partizanima već da ukažem na neprimerno prećutkivanje istorijskih činjenica i nemušto saopštavanje kako je Srbija odana antifašizmu, kako je dala ogroman doprinos borbi protiv fašizma, a da se izbegava svako pominjanje Narodnooslobodilačke vojske  i partizana. Srbija više zvanično nema ni Dan ustanka pa koje su se to onda snage niotkud pojavile i dale doprinos pobedi nad fašizmom?

Eto, juče je obeležena 67.godišnjica oslobođenja glavnog  grada  Srbije u 2.svetskom ratu.

Izveštaj o tome RTS pokaza u 31 minutu udarnog dnevnika ,a gradska TV STB u 16-oj minuti udarnih vesti.

Svako ima svoju Holandiju. Za Romana Polanskog je to Švajcarska. 

Stefan Milenković ne ume da svira. Vlatko Stefanovski, inače vrhunski majstor i umetnik, obrukao se neviđeno. Ceo event  bio je jedna poražavajuća slika primitivne, vulgarne, nekulturne poseljačene Srbije i njene samoproglašene nove elite.

Ovo je bio uvod, ono što se vidi na naslovnoj strani bloga. A sad razrada i zaključak:

Rastegnut

Најјачи бунт против било које власти јесте прочитати једну књигу недељно. 

Кад схватимо да свака власт било где у свету игра онако како гласачко тело свира, тад нам постаје јасно где лежи корен промена.

Бунт против културе која је формирала власт јесте продуктиван бунт.

Бунт против власти је јалов. Бунили смо се против Милошевића, скинули га и опет смо на истом месту. 

И тако ћемо тапкати у месту док год је култура која генерише власт иста.

Тек кад се буде развијала и унапређивала медијска култура, тек када сви гласачи буду умели да препознају реторичке и дебатне форе и финте, тек кад будемо умели да прозремо емотивну манипулацију и њене ефекте,

тек када се буде развијала и унапређивала политичка култура, тек кад будемо разумели разлику између племенског и системског друштва, 

тек тада ће игра бити разбијена и промењена. 

До тад, играмо исту игру, само мењамо стране.