U poslednje vreme kolaju glasine koje su kanda tačne – SPC je bacila oko na plac Narodne Biblioteke Srbije, na Kosančićevom vencu 12. Odnosno, SPC ima inicijativu da tu sagradi patrijaršijsku biblioteku. Baš tu, na tuđem bi da zidaju. Odlično. Ako takve incijative mogu da prođu, onda i ja imam inicijativu da i meni država pokloni plac u centru grada, a pare za građevinske ideje ću lasno da nađem čim sednem na skupocenu lokaciju. Mislim, ako je rezon da se plac da onome ko ima para da na njemu zida. A opet, kako Crkva ima para da zida, a nema para da kupi plac na kome će zidati? I što je baš zinula na plac u centru Beograda, a ne u Ovči ili Zaklopači? I kome to uopšte može da padne na pamet da Crkvi išta poklanja u ovo vreme nemanja i krize? Da nije Crkva možda sirota, nema para da kupi...iako ima para da zida? I ne samo da poklanja, nego tuđe da poklanja. Ako iko misli da je »inicijativa« Crkve vredna poklanjanja, nek sam, iz sopstvenog džepa i dobrog srca kupi plac, pa neka ga Crkvi zavešta, sigurno će u'vatiti mesta duši svojoj pantokratorskoj.

Vojo, Mocart!

(Salzburg, 27. 1. 1756. –  Beč, 5. 12. 1791.)

Kompozitor čije su prve kompozicije izdane kad je imao tek 8 godina, klavirist, violinist, orguljaš, violist, dirigent, vjerni sin, muž, otac, preljubnik, nastavnik, organizator, inovator, praktičar,

Beleška koja sledi napisana je još dok sam živela u Bocvani, a odnosi se na najčešću predrasudu kad je Afrika u pitanju. Da je užasno prljava.

Ne sećam se više ko me je, i čime, izazvao da belešku napišem, al' eto, onaj Harijev blog o crnom zetu izazvao me je da je okačim. 

Jedan od uobičajenih dijaloga, kada nekome pomenem život u Africi, odvija se otprilike ovako:

- A kako ste preživeli u toj prljavštini?
- Kojoj prljavštini?
- Pa Afrika je užasno prljava!
- Od kud vam to?
- Kako odkud? Pa to se zna! Zar vi ne gledate televiziju?
- Ne! Mi živimo tamo, i verujte mi, televizija (po običaju) preteruje!
- Jeste li sigurni? Možda niste dobro videli?
- !?

 (Ignoratio elenchi, ad hominem, reductio ad Hitlerum, non sequitur, etc.) 

O debatovanju, fer i dobrom vođenju debate, na blogu je već bilo reči. Uzgred, na blogu  imam i nekolicinu omiljenih učesnika u debatama, posebno onih koji u njima nisu smrtno ozbiljni, te sve uvek začine i dozom humora, koja čitavu stvar učini pitkijom i zanimljivijom.

Svi moji prijatelji u stvarnom životu, koji me dobro poznaju, znaju me kao nekog ko rado diskutuje o svemu, ima čvrste stavove, i brani ih. Za sve ove godine, nadiskutovala sam se o svemu i svačemu, i s prijateljima i onima koji to nisu, i većinom su to bile civilizovane rasprave.

Imao sam nedavno polemiku sa jednim kolumnistom lista Danas. Završila se tako što je objavljena nekolicina pisama «čitalaca», koji su opisali moj karakter, moju kratku biografiju, moje tekstove na blogu i sve ostalo što sa predmetom polemike nije imalo nikakve veze. Tu sam pomislio da nema smisla javljati se i odgovarati na tekstove «javnih radnika» jer ukoliko urednik poželi topli zec ti ne gine. «Odjeci i reagovanja» uvek mogu biti tu da ti oprlje brkove, da ti smrse konce, da ti lupe packe, da te zgrome...itd.

Onda je znači bolje napisati blog! A kako to može

Kada čovek pročita naslov pomislio bi da idem sa stočne pijace, a ja zapravo pričam o blogerima. Samo iskusni korisnici Brajove azbuke možda nisu primetili kakvim se tonom sve češće i sve više pišu komentari na blogu. Autori sve čećše dobijaju dojave u moderatorskom panelu da brišu neke komentare. Moj vispreni prijatelj Horatio, koga nema već par nedelja bi rekao “čemu?“. Ne znam ni ja, zar toliko ljudi

Otvaranje vrata na zagušljivoj prostoriji. Kakav čas! Leto koje je propalo u mutljaku kišnice, vesti sa juga i zveckanje cevima svih dužina, narastanje socijalnog besa i produbljivanje opšte melanholije, bezidejnost nacije koja čeka u euro-hodniku da izađe nekoliko službenika i svako od njih joj ponaosob kaže je li predati dokument u redu, naša dvostruka ekonomska kriza... i tako dalje - teskoba, znoj... Ne sećam se da je skorije, u ovolikoj meri, bilo neophodno da se desi nešto pozitivno i živo da u stvarnost vrati makar podsećanje da je proces disanja moguć. I, onda, nailazi ... EXIT !

.

uzašo fixer:.