"Ovo može biti mesto od istorijskog značaja", natpis je na pločama koje je, uz poseban izbor, Braco Dimitrijević darivao mestima za koje je smatrao da bi trebalo da nose takvu ploču. Braco je (za one mlađe) umetnik, iako kaže da je filozof koji je izabrao likovnu umetnost da bi mogao da komunicira brzinom svetlosti. Vlasnik je najvišeg francuskog ordena za umetnost. To je čovek koji je rekao « Louvre is my studio, street my museum». To je dasa koji je fotografisao «Slučajne prolaznike»  i izlagao ih širom sveta, po ulicama i trgovima, na muzejima i autobuskim stanicama - u ogromnim formatima, u vreme kada su se na takvim portretima mogli videti samo likovi političara. No, ovo nije post o Bracinoj biografiji (reći ću onu budalastu rečenicu "ovog umetnika nije potrebno posebno predstavljati"), pa se vraćam konkretnim pločama.

Obmanjujuće oglašavanje mogli bismo objasniti kao korišćenje neistinitih ili poluistinitih informacija prilikom reklamiranja proizvoda ili usluga u medijima. Kao i kod svakog reklamiranja, i ovde je krajnji cilj povećanje prometa i uvećanje profita, ali je razlika u tome što se kod ove vrste oglašavanja to čini nelegalnim i neetičkim metodama. Nažalost, ova pojava zahvatila je sve

Da li nas književnost vaspitava?

  Horacijevo shvatanje književnosti I umetnosti uopšte, poznatije nam je preko njegove krilatice dulce et utile (doslovno: slatko i korisno), jasno je ilustrovao šta kasna Antika misli o ulozi umetnosti. U jednom trenutku je postojalo sasvim uobičajeno mišljenje da književno delo treba i da nas zabavi, i da nas nečemu nauči. U modernom vremenu I u modernom shvatanju književnog dela takvih tumačenja nema, a oni koji najglasnije govore o (ne)postojanju svrhe umetnosti obično se zalažu za jednu od dve krajnosti: esteticizam, l'art pour l'art

 

"Noćas je u Zagrebu preminuo doajen hrvatskog glumišta Josip Bobi Marotti u 89. godini života, javlja HRT.

Istaknuti glumac rodio se 18. prosinca 1922. godine u Mariboru. 1941. godine upisao je glumačku školu i diplomirao 1943., nakon čega se priključio partizanskoj glumačkoj družini. Jedno vrijeme radio je u riječkom HNK-u, a od 1945. do 1946. u zagrebačkom HNK-u. Jedan je od osnivača kazališta Gavella, u kojem radi od 1953. godine.
Umirovljen je 1981., no i nakon toga radi u kazalištu, na televiziji, radiju i filmu. Tijekom 12 godina glumi u Histrionima, a za dugogodišnje karijere snimio je više od 100 TV-emisija i 38 filmova.

Ostat će upamćen po posuđivanju glasova u crtanim filmovima, Josip Bobi Marotti bio je Fred Kremenko u popularnom crtiću "Obitelj Kremenko", Gargamel u "Štrumpfovima" te u dugometražnom crtanom filmu "Čudesna šuma" udahnuo je život Kaktus caru."

Danas sam pročitao da je Šandor Kepiro oslobođen svih optužbi. Ko je on?

 

Kepiro je kao kapetan mađarske žandarmerije učestvovao u raciji u Novom Sadu i okolnim naseljima, od 21. do 23. januara 1942, kada je pod led bačeno najmanje 1.200 Srba, Jevreja i Roma.

Krajem Drugog svetskog rata Kepiro je dva puta osuđivan na zatvorske kazne od 10 odnosno 14 godina, zbog pomenutih zločina,

 

Milan Nikolić

 

I kada se čini da svi jesu, televizija nas nije zaboravila. Programske šeme nacionalnih tv stanica potpuno su bazirane na živim ljudima. U zavisnosti od karaktera formata, traga se za autentičnim željama i neodosanjanim snovima, strahovima i dramatičnim ispovestima, velikim lomovima i istinskim užasom.

 

Televiziji ste potrebni tamo gde ste tanki, najdraži u onome čega se stidite,

 

Imao sam nedavno polemiku sa jednim kolumnistom lista Danas. Završila se tako što je objavljena nekolicina pisama «čitalaca», koji su opisali moj karakter, moju kratku biografiju, moje tekstove na blogu i sve ostalo što sa predmetom polemike nije imalo nikakve veze. Tu sam pomislio da nema smisla javljati se i odgovarati na tekstove «javnih radnika» jer ukoliko urednik poželi topli zec ti ne gine. «Odjeci i reagovanja» uvek mogu biti tu da ti oprlje brkove, da ti smrse konce, da ti lupe packe, da te zgrome...itd.

Onda je znači bolje napisati blog! A kako to može

Umesto uvoda:

Volim horsku muziku.

Najveći krivac za to je jedan divan čovek, moj pokojni dirigent Josip Šćepanović.

Josip je bio dirigent jednog potpuno nekonvecionalnog hora koji se sastajao i vežbao u Domu učienika zanatskih škola „Dragi Milovanović", u Hilandarskoj ulici, preko puta Radija.

Pre usmerenog obrazovanja, „Dragi Milovanović" radio je pod patronatom tadašnjeg Saveza sindikata a cilj im je bio „širenje kulture među zanatskom omladinom".

Što se svelo na recitatorsku i dramsku sekciju, organizovanje letovanja i zimovanja u odmaralištu u Aranđelovcu, i, naravno, hor!

 

“It’s only make believe

”Conway Twitty.

 

 

„Jer , uz rok, kroz rok, kada se gleda -gleda se šire;

kada se sumnja -sumnja se dublje;

 kada se veruje - veruje se iskrenije;

a kada se samuje -samuje se sa čitavim pokolenjem: razgara se osećaj najšireg generacijskog zajedništva pred neizvesnošću kao dominantnom izvesnošću epohe."

Dragoslav Andrić