Foto: Milan Obradović 

Veslam vodama beogradskim već dve decenije (npr, ovde, ovde i ovde) i od tih prvih dana sam sanjao da dobiju neko priznanje, kao potvrdu ekološkog značaja, pa i zaštitu. Vrste koje su bile ugrožene i kojima sam posvećivao posebnu pažnju uključivale su orla belorepana, malog vranca, kao i gaka i malu belu čaplju, koje su se tih godina gnezdile na Ušću.

Ne, to nije izjavio ni praktičar kao Hitler, Musolini, Staljin, Mao, ili Pinoče, niti teoretičar kao Makijaveli. Nije ni urednica bloga, ni moj šef, ni Njanja. Radi se o Nobelovcu. I ne, nije ni Kisindžer, ni Arafat.

Jedno od viđenja koje je izneo pisac Daniel Pink u svojoj knjizi A Whole New Mind, je da se čovečanstvo kreće od društveno ekonomske realnosti koja je bazirana na logičnim i linerarnim mogućnostimaInformativne ere, ka društvu i ekonomiji koje će se zasnivati na inventivnoj razradi potreba društva koje će imati u vidu širu sliku – Konceptualna Era.

Implikacija koja se nameće u Konceptualnom pristupu je da će u bliskoj budućnosti umetnost, dizajn i konceptualan način razmišljanja (right – brain qualities) imati značajnu prednost nad naučno inženjerskim pristupom (left – brain qualities). Tehnička strana će biti ili automatizovana ili prepuštena zemljama (u smislu koji se podrazumevaju u outsourcing odnosima) koje je mogu nadoknaditi po nižoj ceni kao što su Indija, Kina I Filipini.

Malopre me prodavac kancelarijskog nameštaja podseti na tektonske pomeraje u obrazovanju - reče kako njegov sin sve češće zadatke za domaći donosi na USB memory-sticku, a tako vraća i sam domaći nazad u školu.

Naravno, dete ima kompjuter i broadband kod kuće.

Pošto je pamet sirovina koja se najviše traći, a bez obzira na traćenje dečija pamet nam je najvažnija, ne što će nam uglavnom oni pokrivati mnoge zdravstvene i socijalne troškove u budućim krizama, nego zato što ih volimo i brinemo se za njihovu budućnost u sve bržem i pametnijem svetu, opet mi privlači pažnju prosto kritična potreba da svako dete ima umrežen kompjuter kod kuće.

Znam da se ponavljam, ponavljam se i samom sebi, ali što reče jedan prijatelj nije još uvek problemati;no ovo ponavljanje pošto pametnom čoveku ne treba ponoviti jednu te istu stvar više od sedam puta.

Srpska srednjovekovna istorija prilično je škrta sa podacima kada su u pitanju žene koje su je delimično oblikovale. Narodno, usmeno predanje je još škrtije i prilično neobjektivno.  U usmenoj tradiciji veoma je bilo živo,  (i lepo) sećanje na Oliveru, Lazarevu ćerku, udatu za Bajazita. Njena žrtva bila je za to vreme sasvim uobičajena i manje-više nije čak ni imala drugog izbora. Njena sudbina bila je na koncu nesrećna jer je i pored velikog uticaja koji je imala na odnose Imperije i Srbije, poštovanja u okruženju i nesumnjivo raskoši, podelila tešku sudbinu svog muža. No, ovo nije priča o Oliveri. Nije priča ni o Irini Kantakuzin, ženi Đurđa Brankovića, koju je predanje ovekovečilo u slici Proklete Jerine zarad čijeg hira se gradi velelepna tvrđava.

Ovo je priča o Mari Branković. Ko je Mara? Zašto je Marina sudbina zanimljiva? I još zanimljivije zašto je Marina sudbina zaboravljena i skrajnuta? Zašto o njoj ima više podataka na stranim jezicima, nego na našem? Da li se iko od vas seća da ju je ikad pomenuo neki profesor istorije, ma kad da ste je učili?

Jedan od najznačajnijih antropologa XX veka, utemeljivač strukturalizma, Klod Levi-Stros umro je u 101. godini, saopštila je Francuska akademija nauka. Ideje Kloda Levi-Strosa koji se smatra utemeljivačem moderne atropologije, inspirisale su generacije autora iz svih oblasti društvenih i humanističkih nauka. Za 60 godina naučne karijere, Levi-Stros je napisao veliki broj književnih i antropoloških klasika, kakvi su "Tužni tropi" (1955), "Divlja misao" (1963) i "Mitologika I-IV" (1964-1967).

Na svoj stoti rodjendan, prošle godine u ovo vreme, jedna od najuglednijih

S jednim engleskim ptičarom sam nedavno sedeo na beogradskom Ušću, s pogledom na Konjsku adu (Malo Ratno ostrvo). Ispijali smo Jelen i na miholjskom suncu posmatrali patke i galebove kako se skupljaju na niskoj obali ostrva. Klizimo dvogledima duž obale: par stotina plovki gluvara, tek nekoliko liski, par malenih krdža, obavezni mali vranci, pa veliki vranci, siva čaplja, graciozni labud grbac, mali gnjurac, mišar, pa plovka čegrtuša i jedna zaostala seoska lasta, poneki sinji i brojni obični galebovi...  Zastajem kod grupe običnih galebova: nešto proviruje iza njih, samo vrat i glava, belog perja i crne ‘kape’, te povećeg crvenog kljuna – velika čigra! Ovo je retka vrsta koju sam tek nekoliko puta posmatrao, a moj engleski prijatelj kaže da ju je video na Floridi, ali da mu je ovo prvi put da je sretne u Evropi.

Mnogi ljudi vide marketing kao reklamiranje i prodaju roba i usluga. Ali pravi marketing ne uključuje veštinu prodaje onoga što proizvodite u toj meri u kojoj uključuje znanje šta treba da proizvodite. Vaša organizacija osvaja odlučujuću poziciju u svom domenu i na marketu kada shvati potrebe kupaca i nađe odgovarajuća rešenja da zadovolji te potrebe. Ako su ova rešenje slaba i nemaju vrednosti za kupca onda nikakva reklama i prodaja to ne može da nadomesti.

Pre neki dan gledam britansku emisiju Horizont, na temu svesti. Autor se dotiče delova raznih priča koje sam ja znao od pre, ali mi ponovan susret sa Koncept neuronom budi pažnju. Za one koji nisu čuli do sad - radi se o pojedinačnim neuronima koji "okidaju" (uključe se i "rade") samo i uvek na jedan konkretan, ovom prilikom prost nadražaj, na primer fotografiju neke ličnosti. I to ne ličnosti u nekom kontekstu, sa drugim ličnostima, u specifičnoj situaciji ili slično. Nego samo ličnosti.

Dobro, mnogi od nas će pomisliti, svi možemo da se pohvalimo gomilom "koncept neurona", ogoljenih i odvezanih od bilo kakve logike, smisla ili uzročno-posledične igranke. Samo ćemo pogrešiti! Te naše "tvrdoglave" tačkice skoro nikad nisu u stvari tačkice, pojedinačni neuroni, nego i dalje organizacioni fenomeni hiljada, desetina hiljada ili miliona neurona koji rade u nekoj vrsti simultanog aranžmana.

Na ovom belom svetu postoje

tri (3) muškarca kojima bih bez razmišljanja ustupila

prostor na blogu.

Čak iako ne poznajem tematiku o kojoj pišu.

Čak iako to njihovo pisanije podrazumeva ozbiljne konsekvence.

Njih trojica su u tom pravu ravnopravni.

A oni su:

Daniel Day Lewis, svi ga znate, samo

ja ne znam bloguje li on uopšte. Ako ovo pročita,

neka dodje, vrata mog bloga su mu otvorena.

Coa Smor, bloger koji je ovde registrovan pre mene,

napisao par komentara i nestao.

On bije glavom o različite zidove, nema vremena sa sobom da

porazgovara, samnom još i stiže, ponekad.

On je moj stariji sin.

Ludi Pingvin, takodje sastavlja dan i noć,

sigurna sam da je ovo retka prilika u kojoj će blogovati.

Moj mladji sin: