Snovi su uzani granični pojas koji dodiruje dva sveta.

          Uzan, kao obrisi Sunca koje je sakrio Mesec.

          Njihovi snovi su bili veliki.

          Ceo njihov život.

          Epski veliki.

Čekao sam trenutak da se pokretne stepenice pokrenu. Bio sam nepokretan. Nepokretan kreten, rekao bi neko ko bi gledao sa strane, jer dok se stepenice nisu pokrenule mogao sam da savladam taj sprat koji je preostao. Ne, ja sam čekao. Da me je neko ćušnuo da se sklonim, verovatno bih krenuo da preskačem po dva nepokretna stepenika pokretnih stepenica. Međutim, svi su mirno čekali, tamo gde su se zatekli. Niko nije žurio, svi su bili zaleđeni u mestu. U mestu sadašnjem, vreme prošlo. Davno prošlo vreme. U nedostatku sebe, vreme je nestalo. I prestalo. Prestalo je da postoji. Dakle, u ovom bezvremenom momentu na nepokretnim pokretnim stepenicama bila je ispisana jedina istina koja mi je ostala.

Priču stare gospođe čuo sam u jednoj od onih dugih i izgubljenih noći krajem dvadesetog veka, dok su rakete krstarile nad Beogradom tražeći svoje ciljeve, a mi sedeli u memljivom skloništu.

Govorila je tiho, a prekidala je samo kad bi maramicom brisala suze. Svi smo je pažljivo slušali, čak su i deca prestala da plaču.

OVO SAM PISMO NAMERNO SKRATILA POŠTO NISAM NI IMALA NAMERU DA GA ŠALJEM

– Našli smo je u stolici za plažu, ispod jednog od onih suncobrana sa palminim granama, na peščanom sprudu gde se reka Bojana uliva u more. Možda nije na mestu da vam ovo uopšte govorim, gospođo, ali trebalo je da vidite, kako su izgledali, reka, more, sunce u smiraju dana, kakav je bio mir i koja tišina. I talasi su utihnuli na momenat. Ako postoji idealan način da se ode sa ovog sveta, mislim da je to kako je vaša majka otišla.

– Ne nije na mestu. Uopšte me ne zanimaju vaše romantične opservacije o zalasku Sunca u ovoj vukojebini. Nisam prevalila pola sveta da slušam zanesene pogranične pogrebnike. Dajte da obavimo šta mora, da mogu da završim i sahranu i da se tornjam s ovog strulelog kontinenta. I gospođica je!

There must be some kind of way out of here
Said the joker to the thief
Theres too much confusion
I cant get no relief
Businessman they drink my wine
Plow men dig my earth
None will level on the line
Nobody of it is worth
Hey hey

Razmišljam kako su mnogi zakoni u stvari prokletstva, neki fizički posebno. Na trenutke samo i možda bi tačnije moglo da se kaže kako su mnoga prokletstva horizontalnije kategorije pa su dobre šanse da će mnogi od nas prvo da ih primete u fizičkom svetu.

Ima mišljenja da nam uglavnom geometrija podupire intelektualnu srž i da posle nje dolaze derivati, abstraktni, lingvistički, numeriči i ostali. I pored toga što nam geometrija, i dovoljno je da se ograničim na nju, donosi i beskonačnost, ako rastegnemo maštu pa pokušamo da se pogledamo u nekoj veličini, npr, "sve" što nam Njutnovi zakoni kažu je da smo "poprilično" self-referencijalni, vrtimo se oko jednog te istog težišta dok nas neko ne pogura sa strane.

I kako strane širimo u jednom trenutku nemamo više nikog da nas pogura. Realm bez ikoga i ičega nam je stran. Mi, u stvari, u takav realm ne verujemo.

Pretpostavljam da će mnogi mlađi među nama doživeti da odu u svemir, na izlet, u najmanju ruku u bestežinsku orbitu oko zemlje. Bestežinstvo ima i jednu suroviju dimenziju, "svuda" prisutnu ali u bestežinskom očiglednu - zamišljam atronauta na pet metara od svemirskog broda. Brod miruje i astronaut miruje, u relativnom smislu se ne pomeraju. Ono što je prokleto u ovom performansu je da ne postoji autonomna akcija od strane astronatuka koja može da ga značajno približi ili udalji od svemirskog broda. Astronaut je yarobljen u vrlo ograničenom prostoru, a bez lanaca, lisica i ostalog, potpuno slobodan, a potpuno zarobljen.

Или У потрази за изгубљеним илузијама


Нисам псето него дивљач. Имам тај опасни поглед, сви ми то говоре. Не умем да шеним, а буним се често, са или без разлога. Него, откуд сад тај прелаз са Er  на Ich form, пита се мој образовани читалац. Хоће ли сад уследити очекивани животни треш, аутобиографија или ти тривијалност свакидашњице? Морам вас разочарати. Трач рубрике и промоције не радимо. Оно што следи јесте прича о једној генерацији, прича која прелази у урбану легенду или чак мит. Ради се о генерацији Зомбија, тј. живих мртваца. Будући да сам једна од њих, ни мене више нема. Оно што живи јесте прича.