I eto mene opet. Dosta je vemena prošlo i mnogo toga se dogodilo. Događaji su prestizali jedne druge. Nije bilo vremena da nađem sebi pet minuta mira kako bi analizirala sve. Mašina radi bez obzira da li ste prisutni ili ne. Bolje bi vam bilo da ste prisutni jer vrlo lako možete propustiti nešto i mašina vas može samleti pre nego što se probudite. A uvek se nešto bitno događa.....

Na kraju krajeva nije ni bitno šta se dogodilo, već šta sam ja naučila iz toga. I to je prva stvar koju sam naučila. Naučila sam još da  nije dovoljno samo verovati u nešto već i ozbiljno

Život u ovoj zemlji bi mogao da bude lep. Tačka!
Razlog zbog čega pišem ovo je još jedan u nizu apsurda , ili bolje rečeno gluposti koje se ređaju jedna za drugom.

Foto: Mira Zdjelar

Bogalji imaju nešto tako dirljivo/Bogalji imaju nešto zavodljivo/Kad vidim tako nekog bogalja/Moje zlatno bečko srce/Toplota i bol savlada. (André Heller i Helmut Qualtinger: Das Krüppellied)

Ključni trenutak, početak mog dijaloga sa Bečom, bio je prvi put kada sam sa Grabena skrenuo na Kohlmarkt i ugledao Michaelerplatz u pozadini. Teško da postoji mnogo ljudi koji se ne bi složili da je to spektaktularan urbani pejzaž kakav se retko viđa. Lepe zgrade i skupe prodavnice Grabena, Kohlmarkta i Michaelerplatza služe kao tunel koji je tu da pojača efekat grandioznosti Hofburga, čiji se jedan od ulaza nalazi na Michaelerplatzu. Ne znajući šta da očekujem, mada sam već pre toga prošao Kärntner Straße i Graben, skrenuo sam u potrazi za bibliotekom u koju je trebalo da se učlanim, i čija mi Michaelerplatz adresa do tada nije ništa značila.

  “ Kume, vidi koje smo mi sranje napravili “  rekao je, pokazujući mi fotografiju, polusetnim ponosom  punim dragosti moj kum Fos  pre pet godina na svadbi kumice, starije ćerke  našeg trećeg kuma Laze. To “ sranje “, nije mogao da nađe lepši izraz, odnosilo se na  četrnaestoro odraslih ljudi, uračunali smo i zeta-kuma, a za polovinu smo bili direktni krivci oženivši njihove mame pre 3o  godina. Nije kum Fos mogao da se  nadivi našem uslikanom  umetničkom delu pokušavajući da odgonetne kako smo uspeli svi da stanemo u objektiv fotoaparata. Suze krenuše, sećanja  naviru. 

Sretoh nedavno jednog poznanika koga baš odavno nisam video. Počnemo klasičnu priču: "kako si, kako porodica", kad me on, ničim izazvan, pozove na piće u kafanu. Iznenadilo me to, moram priznati, jer ga znam kao prilično škrtog čoveka, što bi rekli sa zmijom u džepu. S obzirom da se takva prilika ne propušta, da mogu svojoj deci jednog dana da pričam da sam doživeo da me on časti pićem, prihvatim.

Sednemo mi u baštu, baš je bilo prijatno vreme. Naručio sam pivo, a šta drugo. Čim se konobarica udaljila, upita on mene da li bih voleo da zaradim velike pare bez mnogo

Mislila sam da napišem dugačak uvodni tekst. Umesto toga jedan zbrkani post o svemu i svačemu. Vrzmalo mi se svašta po glavi, od plakata za najavljenu DIZEL žurku sa sve Ivanom Gavrilovićem, preko prošlogodišnjeg naziva (opet) žurke '93. forever, pa onda  FB grupe koja objašnjava klincima da devedesete nisu bile cool ( ima  kome i to mora da se objašnjava?!),

Prošlo je skoro deset godina kako sam napustio rodni kraj i šest godina kako sam prešao okean. Tog hladnog decembarskog jutra 2005. ukrcao sam se na voz koji će samo par sati poslije postati vlak.

Stotinu slika vrzmalo se po glavi od onih lijepih iz djetinjstva do onih ružnijih iz 95. Našao sam svoje mjesto u  kupeu, još uvijek voza, koji se spremao poći prugom koja većim svojim djelom prati  autoput  nekadašnjeg i danas tako ironičnog naziva bratstva i jedinstva.

Do mene je sjela gospođa čija odjeća nije ostavljala nimalo sumnje na posao kojim se

Nije lako životu. Ima mnogo više mesta gde on ne može da postoji nego gde može. Zapravo u čitavom svemiru procenat dobrih mesta za život se sasvim neprimetno razlikuje od nule. Preko 99% svemira odmah otpadne jer tu nema ničega što bi moglo da se organizuje u bilo šta. Svemir je uglavnom prazan prostor kojim krajnje usamljeno lutaju retke čestice atoma. (U jednom kubnom santimetru međuzvezdanog prostora nalazi se jedan do dva atoma, dok u ih u vazduhu oko nas ima

Ovog proleća je ustanovljeno da prokišnjava krov na terasi, onoj velikoj, nazad, što gleda u baštu. B. je našao majstora da sanira štetu, ali kad je već majstor tu, smatrao je moj muž, ne bi bilo loše da izvrši neke "male" promene, koje su ispostavilo se, bile sve, samo ne one neodložne prirode, kako sam ja mislila, i kako je meni objašnjeno, onoj koja po njegovom mišljenju, od kako je počela kriza u džepovima gaji kobre, i