AleXandar Lambros

fotka za CV

Bio sam treći, ili možda četvrti razred osnovne, više se ne sjećam tačno, kad sam "otkrio" svoje vanzemaljsko porijeklo. Suviše odrastao da bi povjerovao u priče o rodama, a opet previše maštovit da povjerujem da me mama rodila.

Imao sam prlično neobičan hobi koji sam upražnjavao vraćajući se iz škole. Ne, nije to bilo brojanje bandera, ili koraka, već gledanje automobilskih točkova. Znate onaj fenomen kad gledate u točak pa vam se najednom čini kako se isti okreće u "pogrešnu" stranu pa na sekundu čak i stane. Sad, dal' se meni previše zavrtilo u

Mi smo normalni, drugi su nenormalni. Zašto Oni moraju biti tako neiskreni, netočni, nepouzdani, nedisciplinirani, ljigavi, lijeni, korumpirani, licemjerni, uobraženi, operirani od humora, hladni, nedokučivi? Zašto jednostavno ne mogu biti kao mi? (Richard Lewis)

  Edit :  Što bi rekla ona stara pošalica Nadrealista sproću Sutjeske i izvlačenja Vrhovnog štaba iz obruča :

"Švabe, Švabe...po - gle - da - jte  se - ma - for !" ...dakle, ovde imamo nešto slično, zahvaljujući Najvećem i Najmaksimalnijem Čarobnjaku Bloga - maksi83 : semafor koji se apdejtuje na 3 minuta i koji daje trenutni rezultat opredeljivanja blogera za i protiv đačkih uniformi. Hvala, makso !

Kada se na jednom Unfuckable blogu, i pored već prisutnog i uredno najavljenog domaćina, pojave Exitus letalis, Drago Kovačević, ex – lektorka, dsandic, Spiridon, mariopan, angie, A. Stošić, drug.član...(dodajte po volji)

~~ PANORAMA

Primetio sam sinoć vest koja otvara dosta pitanja, ali i budi neka lepa ili manje lepa sećanja, a sasvim sigurno - izaziva podeljene reakcije.
Predlažem da na kraju svog komentara, stavite boldovano : podržavam ili  - ne podržavam.
Dakle, vest :

Svi elementi dobre italijanske opere su i danas prisutni, od mita i stogodišnje tradicije, preko elegancije, skandala, tragedije, spletki, čestih obrta, žala za propuštenim prilikama, velike unutrašnje borbe i veličanstvene kulminacije - trijumfa.

Giro d Italia ima sve ono što svaki biciklista voli, zaplet i dramu, šansu za izlazak iz senke i veliku javnu pozornicu koja se proteže kroz najlepše predele Italije. Najveći junak Gira svih vremena je Fausto Coppi legenda koja živi, a koji je ugradio sebe u ovu veličanstvenu trku...

Foto: Mira Zdjelar

When dealing with ideology it is always necessary to ask not only what it expresses but what it represses. (Robin Wood: Personal Views)

Club Leu je studentski klub koji se nalazi na spratu jedne od zgrada Politehničkog univerziteta, u Bulevaru Iuliu Maniu, u Bukureštu, tamo gde prestaje širi centar grada a počinju da se prema Zapadu rastežu nepregledna naselja ružnih osmospratnica i sličnih solitera, izgrađenih u doba realsocijalizma i za doba realsocijalizma. Ako niste student Politehničkog univerziteta, vrlo su male šanse da ćete Club Leu lako pronaći čak i ako dobro poznajete grad. Usudio bih se reći, čak i ako znate njegovu adresu.

Pitanje koje se takođe može sasvim legitimno postaviti jeste zašto bi bilo ko i hteo da pronađe Club Leu pored mnoštva lepših, atraktivnijih, zanimljivijih i elegantnijih barova, klubova i pubova koji su se namnožili po glavnom gradu novopridošle zemlje Evropske unije. Odgovor na to pitanje mogao bi se verovatno, gotovo u vidu izgovora, pronaći u činjenici da se, po zakonima urbane geografije, na svakom javnom, ili čak polujavnom, gradskom prostoru ljudi iz ovih ili onih razloga zatiču, i da je lepota gradskog života baš u toj nepredvidjivosti kretanja miliona tačkica na ljudskoj mapi grada. Tako jedna tačkica, koja je imala logični, rutinski pravac kretanja, odjednom ga promeni i nađe se na neočekivanom mestu, za koje ni sama nije pretpostavljala da bi joj jednoga dana moglo biti odredište.

Preporucujem tekst koji je napisao mr.Loader