"How many miles to Babylon?
.......

If your heels are nimble and light,
You will get there by candle-light."

Podsetio me film "Stardust" na radoznalost. Ne da nešto razmišljam o njoj, nego na onu sirovu radoznalost, gde se intelekt razbija na "come what may" momentima, "glavom kroz zid" momentima.

Kad bi čovek stvarno imao te babylon sveće pa ih samo zapali i ode u budućnost, ode u prošlost, nečiju glavu, drugi svet, u

Foto: Mira Zdjelar

Nisam pisao neko vreme jer sam se ponovo selio. Ovo je priča o tome.

Sve počinje od mape. Odnosno, neke apstraktne forme krenu da se naziru po predznanju, jer retko se desi da o nekom relativno poznatom mestu ne znamo baš ništa. To predznanje je obično šturo, daje nekakve obrise, senke ideja. Ako bismo pustili mašti potpuno na volju, počeli bismo izmišljati grad koji ne postoji, nikada nije postojao, niti će postojati, osim u toj istoj mašti. Pošto je, međutim, preseljenje konkretna stvar, nameštaj, odeća, knjige, šerpe u kutijama umotane u papir, sa puno lepljive trake, mašta takođe traži lepljivu traku na koju će nalepiti bilo koju informaciju do koje može da dođe, i tako otvoriti prostor za nekakvu, makar i sasvim pogrešnu, konkretizaciju maglovitih predideja. Dakle, sledeći, i prvi pravi korak, jeste mapa.

   Moj prvi post ovde trebalo je da ima daleko vedriju temu. Trebalo je da bude i pažljivije uređen.
Ali – ne da mi se … - žurba…?
Ako je trač – jeziv je ( koliko je verovatan…)
A, ako je istina……
  Evo priče - čuo sam je sinoć iz relativno pouzdanog izvora, i sve detalje koje znam prenosim ne upuštajući se u procenu istinitosti
….dakle, devojka, II - III razred srednje škole nestala je pre nekoliko dana u Beogradu vraćajući se iz škole.
  Nekoliko dana niko nije mogao da je nađe, nije bilo ni poruka eventualnih

Na ovu Frojdovu verziju Englightenmentovog znanja kao cilja, koje nas po sebi oslobađa, me je podsetio nedavni članak u časopisu Wired: Your Outboard Brain Knows All by Clive Thompson. Pod okriljem metafore Cory Doctorow "outboard brain" on priča o Internetu kao mentalnom plug-inu, o tome kako neke osnovne stvari sve slabije pamtimo pa se oslanjamo na elektronska pomagala, kako nam je teško bez Googla i Wikipedie da se "poravnamo" sa sagovornikom.

Priča kako ponekad u diskusiji potegne za Googlom da bi naleteo na fragmente koje je on napisao, a kojih se više ne seća. Kako čak i dok vodi telefonsku konverzaciju poteže za Internetom da bi formirao, prilagodio, konceptualizovao svoj stav ili potegao za projekcijom neke teme ili teze koju je sagovornik uveo.Dotiče se istraživanja koja navode kako pamtimo sve manje osnovnih činjenica.

IMAO JE  41 GODINU I U BRAKU JE VEĆ 50 GODINA SA ŽENOM KOJA JE IZVRSNA DOMAĆICA I KOJA MU JE MNOGO POMOGLA U NJEGOVOJ BORBI SA OSLABELOM POTENCIJOM KOJA GA MUČI U POSLEDNJE 32 GODINE, TJ, OTKAD JE IZGUBIO NEVINOST BEZ ZAŠTITE SA ŠTITOM.

ŽENA MU JE STARA IZMEDJU 35 I 65 GODINA, PERIODIČNO, LEPOG IZGLEDA, DIVNIH GRUDI I STASITIH NOGU. IAKO U BRAKU NEMAHU DECE, I NJIH JE POGODILA OVA KRIZA, PA SU BILI PRINUĐENI DA UZMU

Evolucija u tehnologiji --- Revolucija u ponašanju (tema pariskog LeWeb3 2007, 11-12 Dec) - Da li smo mi prva generaciji koja je svedok ove inverzije? U normalizovanom smislu, naravno: o mnogim pojavama u prošlosti možemo da pričamo kao o micro/mini inverzijama, tj revolucije u ponašanju su suviše male u odnosu na sveukupno ponašanje, ponekad su razvodnjene u vremenu, pa je teško biti svedok.

Normalizovanu i u smislu postavljanja perspektive, ili referentne tačke, između tehnologije i ponašanja, inače možemo da tvrdimo kako su i promene u tehnologiji i promene u ponašanju revolucionarne.

Povod za blog je Percolation Theory. Više puta smo ovu teoriju pominjali na blogu u komentarima.

Moja popularna definicja kaže da "kako mreži postepeno povećavamo gustinu postoje tačke, perkolacioni pragovi, gde se mreži naglo povećava moć" (snaga, bogatstvo, neki njihov više ili manje abstraktan derivat, pričamo o abstraktnim konceptima).

Nemam pojma kako se ovo prevodi, svaka čast talentima, "Sveti Monstrumi" mi tesko, kao da "monstrum" monstruoznije zvuci na srpskom nego na engleskom.

U modernom baletu pod istim imenom igraju Sylvije Guillem i Akram Khan, ko god se setio svaka mu čast, tesko da je mogao bolje da se seti i prilepi uz lik Sylvije Guillem - neverovatna žena.

Povod za blog su mi ti "monstrumi" (neverovanta je hipnotička moć te mračne strane - gledam kako mi posle par rečenica ono "sveti" već polako i podsvesno ispada iz idioma), ne Sylvija, iako nam balet donosi dva "sveta monstruma" ("monstruma", da skratim), pa tako i definicija postaje lakša:

Sve je spremno.

Sinoć sam još jednom gvirnula.

Zeleno-narandžasta soba. Mesec, na kome se odmarao dečak je šarao po zidovima slike - a jesi vid'la ovo najmanje pilence što kasni?

U ćošku, brižno ušuškan medj dva unutrašnja zida, krevetac i pleteno ćebence. Beba krokodil će dobiti upotrebnu vrednost kad mališa podje u prvi razred, sem ukoliko ne reše da ga koriste kao alternativni vid spavanja.

On pažljivo ispravlja ovčicu - nešto mu se odlepljuje. Smešim se.

Ormar krcat. A u njemu sve malecno. Naslagane čarapice, pa benkice, pa

Moje selo lepše od Pariza

Na samom početku moram da vas upozorim da je ovo istinita priča. Radnja je smeštena u Srbiji i Crnoj Gori na pragu XXI veka, a podseća nas na one detalje o nama koji su često nevidljivi kada drugima predstavljamo naše društvo i njegovu političko-ekonomsku situaciju.

Dobro poznajem čoveka