Notes pun događanja kojih se više ne sećam, imena  koja više niko  ne spominje(neka su obukla nova odela pa se drugačije  izgovaraju), izveštaj komisije za praćenje i sprovođenje ZUR-a, prošlovekovni Programi i planovi rada, izveštaji sa značajnih sastanaka(u duplikatu) ; Sneška je sada u Australiji, Književni bilten Filozofskog fakulteta (decembar 1978.) pišu Franja Petrinović, Tomislav Djivuljski, Miroslav Lazić, Vojislav Knežević....novosadska “Polja“(decembar 1980. cena 20 dinara) prilozi Baktaia, Bibiča, Milan Matić piše o Političkom pluralizmu

Pista se oduzila, nikako da dodje do tacke poletanja, evo je. Beograd ostaje iza mene, na koliko - ne znam, ali ostaje. Vide se obrisi Zapadne i Istocne kapije, naslucujem vodo-toranj u Kosutnjaku, bar je to blizu stana u kome sam ziveo, Avala u pozadini, sve nestaje, dok avion juri pistom tako brzo, kao da zuri da me odvede odavde, odakle? U stvari, ja vise ni nisam ovde, ja sam sada u vazduhu, ni na nebu ni na zemlji, lepo mesto, pored prozora, kod krila, bas kako volim. Sa desne strane, ali nema veze. Preferiram levu, bar je sediste broj 9, heh, nisam ni sumnjao - moj broj, sedim

HAMLET: Do you see nothing there?

QUEEN: Nothing at all, yet all that is I see.

Kažu da ako želimo dobro deci treba da ih obučemo, nahranimo i pustimo s uzice.

Slično, pretpostavljam, važi i za odrasle. I ne samo one koji su manje srećnim okolnostima upetljani u uzice prvenstveno ekonomsko političke prirode.

Od gory "tell me something" mehurova naše, bliske ili tuđe prolaznosti koji s vremena na vreme požure na površinu, do mnogo nežnijih, a uvek prisutnih i uvek nevidljivih demona u obliku finih niti, danas svilenih sutra buđavih, a uvek tolikobrojnih da nas svako novo rađanje i svaki novi prvi koraci uvek vode tamo gde smo već bili.

Možda na one prve nepokidane uzice, danas okoštale, ono prvo udaranje u još uvek gole grudi, danas tupo, a možda na mesto onog prvog plamena, danas tihog i pokornog.

Foto: Mira Zdjelar

Jednog vrelog i prašnjavog tropskog popodneva moj kubanski poznanik (recimo da se zove Hugo, imena ponekad pomažu da priča lakše teče) i ja prolazili smo kolima kroz Marianao, čija je 114. ulica, glavna saobraćajnica koja zapadni deo Havane povezuje sa aerodromom, još uvek bila sveže okrečena za Samit nesvrstanih, tog u svetu zaboravljenog i marginalizovanog pokreta koji još uvek zauzima vrlo važno mesto u kubanskoj spoljnoj politici. 114. ulica podsećala je na pozorišne kulise. Pošto su tuda prolazile gotovo sve delegacije Samita, sve oronule kuće u njoj sveže su okrečene u živopisne boje - zelene, žute, plave, sve zamislive. Naravno, čim se sa glavne ulice skrene, decenijama stari i ofucani, nekada beli malter, odvaljuje se sa onoga što je ostalo od zidova. I tu, ipak, ljudi stanuju.

               Drago mi je što mogu da ustupim prostor svojoj gošći Kleinemutter.

               Moje dete je dete sa posebnim potrebama ili dete sa invaliditetom 100% ili hendikepirano dete ili kako god već zovu ovakvu decu, ali moje dete je jedno toplo dete, koje se raduje životu, koje uživa u sadržajima u kojem uživaju i druga tipična deca. Moje dete je moja srećica !

Razgovori u Parizu

Masovno i masivno laganje je toliko uzelo maha, da čovek više nema gde da se skloni. I ogledala su počela da obmanjuju, da nam ne vraćaju sopstvene likove.

Izlaz sam potražio u knjizi Branke Bogavac "Razgovori u Parizu". Spasonosna zbirka intervjua sa velikom brojem svetskih književnika, od Borhesa, Kundere, Amada i Joneska, do Siorana, Ljose, Eka, Ostera....

FUDBAL - uputstvo za upotrebu

Zaista je teško napisati bilo šta o fudbalu, a da ne izazove podozrive komentare. Šta se to desilo pa da jedna, bez svake sumnje veoma lepa igra, postane sinonim za nešto prljavo, nečasno, pokvareno, zlo. Sve negativne društvene pojave, bez mnogo muke, mogu se naći pod svodovima stadiona. Bukvalno sve: narkomanija, prostitucija, kocka, rasizam, nasilje, krađe, ubistva, otmice...