zašto je kultura pogubna za pojedinca 

welcome my daughter, welcome to the machine

            Ne, to nije vredno, mi smo marginalne.

            - Gde ste bile? Nema veze, znamo gde ste bile…

            - Gubile vreme, bazale same, prešpartale Beograd…

            Istetovirala se sa osamnaest i jedan dan samo da kaznim majku.

Juče u londonskom FT-ju kolumnista John Kay piše o onomad političkom, pa moderno poslovnom žargonu koji se sve više, i još jednom, vraća i u politiku, i koji se sastoji od ponavljanja zvučnih fraza koje više nemaju nikakve veze sa njihovim literalnim značenjem. Od proletera svih zemalja koji treba da se ujedine, preko beskompromisnog traganja za perfekcijom do ljubljenja klijenata više nego što ljubimo bližnje svoje.

Ovo sa klijentima mi je odmah donelo i osmeh na lice pošto sam se setio jednog kreativnog kolege koji je jednom davno, posle višegodišnjeg zanovetanja raznih klijenata u poslu pisanja softvera, rekao da je samo mrtav klijent dobar klijent.

a

Dobih sad mejl.

 Dragi prijatelji,

zeni mog prijatelja su iznenada otkazala oba bubrega i lekari se bore da je spasu. Trenutno su im potrebni dobrovoljni davaoci krvi A krvne grupe (nezavisno od rezus faktora, mogu i + i -) zbog potrebe davanja krvi i trombocita. Prosledjujem vam informaciju, pa ako ste u mogucnosti da budete davalac ili znate nekoga ko bi hteo da ucini taj humani gest mogli biste pomoci...

"Testiranje mogucnosti davanja krvi odnosno trombocita moze se obaviti u Institutu za transfuziju krvi Srbije - ul. Svetog Save 39 - I sprat (davanje

Bog naravno ne postoji.

Jer da postoji imao bi kompjuter i vodio računa o savakom od nas. Bar kad mu se molimo ili kad ga psujemo. Ovako prepušteni smo sebi i svojoj pameti. A ponekad i sveštenicima kao tumačima Boga.

Vreme napolju je odvratno. Ne poželiš da ustaneš iz kreveta ujutru. Čuješ kako duva vetar i pada kiša, prekriješ se ćebetom (jorganom ko se greje na struju kao ja) preko glave i želiš da spaaavaš. Što je najgore moraš na posao, i znaš da te tamo čeka gomilu isto tako sumornih faca koje su ustale iz kreveta i moraš da izdržiš čitavo radno vreme sa njima..i razmišljaš o tome dok hodaš ka poslu..Ne želim ni da spominjem ljude koje treba da uslužiš..

Ok. To je opšte stanje. Moj savet: jedina stvar koja izvlači te dane jesu komplimenti. Ozbiljno, ja se tih dana držim samo ženskog društva i koncentrišem se samo na njih. Za razliku od vremena koje je promenljivo, one su uvek lepe (što se ne može reći i za njihovo ponašanje). Dakle, u tu svrhu istraživao sam komplimente za vas i evo nekih:

Ma imam ja i svojih trenutaka sreće. Nije da nemam, nego mi malo neprijatno da priznam. Čitam svašta, slušam šta ljudi govore i nekako zaključujem da je to sramota. Sad, valjda došlo takvo vreme, okrenula nam se pamet. Nešto čega smo se pre desetak godina stideli sad postalo preporučena vrednost, a ona mala, obična ljudska sreća predmet poruge. Primetila sam ja to odavno, samo nisam bila dovoljno pametna da primenim. Što bi rekli – nisam imala viziju. Lepše mi bilo da se uljuljkujem u laži, u nerazumevanju da se sreća meri nekom priznatom jedinicom, najbolje konvertibilnom.

 gošća autorka: Ava Gotal

               Je l' bilo zavaravanje vjerovati da je to proročanski san?

               Nije, ali ja nisam vjerovala.

Niz staklo na prozorima slivale su se kapi kiše. Najpre sporo, dok jedna ne uhvati drugu,  a zatim bi nestajale u trenu. Stakla na naočarima zaboravljenim pored Igre staklenih perli prelamaju svetlost koja dopire sa TV-a sa koga ne dopire ton. Staklo ekrana je musavo po ivicama. Prave se mala ostrva prljavštine koja su preživela krpu. Odvojena su od kopna prljavštine koje se u tankom sloju hvataju na sam rub stakla. Neizbrisivo kopno i arhipelag koji nema ko da obriše. Staklo u kupatilu je primilo na sebe više od trideset  Judinih kovanica i sada mi, premazano srebro nitratom, svakim danom izdaje ko sam, a ja to ne konstatujem. Vidim samo bradu od tri nedelje. Staklo sijalice u kupatilu ne ispunjava svoju svrhu. Bolje se snalazim u mraku. Obrijaću se sutra po danu. Možda.